Правда

Пише: Александар Павић „Безгрешни“, „напредни“ глобалибералнеоконзервативни Запад никад не може пред очима јавности или историје да буде крив за нешто лоше што се дешава, или одговоран за неки злочин. Увек је неко други крив, увек се мора покренути лов на вештице да би се скренула пажња са сопствене кривице, неспособности, злочиначких намера. „Мека моћ“ не трпи истинско суочавање са сопственом прошлошћу. Хилари Клинтон је била барјактар таквог Запада. И њене присталице, спонзори, саучесници, и даље не могу да се помире са чињеницом да је она изгубила на изборима. По њима, немогуће је да је обичном америчком свету дозлогрдила глобалистичка политика коју је лансирао сексуални манијак и масовни убица за кога се удала, политике која је индустријски, финансијски и морално опустошила ону Америку која је народну приврженост обезбеђивала тако што му је, више од вероватно било које друге земље, пружала равноправну прилику да успе, ако је спреман да ради и ризикује, и да мисли и ради шта хоће ако то не крши устав и законе. Ма неее. Напротив, убеђују нас изборни губитници, сигурно би за Хилари и њене консултанте-мултимилионере, мулти-култи јапије и љубитеље сушија и „умерених терориста“ листом гласао тај убоги свет који животари на огромном простору између златних америчких обала, којег је сама Хилари презривно током кампање назвала „шаком јада“ – само да се није умешала зла, недемократска, ретроградна, неокомунистичка, кагебеовска Русија и, у спрези са “издајником“ Трампом, помрсила им свима рачуне. Сад још само треба доказати како се то тачно десило, односно коме је Путин тачно наредио, кога је потплатио а кога компромитовао да тај паклени план спроведе у дело. И с ким се то из Трамповог кабинета удружио. Како је то тачно, и то у спрези са америчким конзервативцима „петоколонашима“, Русија отела смерном и поштеном америчком народу могућност да га Хилари јаше четири, а можда и целих осам година – питање је свих питања која заокупљају слуђени, збуњени, дезоријентисани, али ипак спремни за свако зло глобалибералнеоконски мозак још од ноћи 8. на 9. новембар 2016. године. И, после свих сензационалистичких најава, написа, ексклузива, незаконито објављених поверљивих разговора, иза којих су стајала најсветлија имена и „брендови“ „слободних и независних медија“ безгрешног Запада, попут етаблираних Њујорк тајмса и Вашингтон поста, али и новијих звезда на либералном медијском небу попут Хафингтон поста, Политика, Базфида, итд. – још увек немамо ништа. Никакве конкретне доказе за „руско мешање“ у америчке изборе. Никаквог трага од „сарадње“ Трампа или његових људи са наводним наследницима самог Јосифа Висарионовича у Лубјанки. Ово су, између осталих, потврдили и директори америчке Националне обавештајне агенције и Федералног бироа за истраге, као и некадашњи други човек ЦИА. Што, наравно, не значи да „истраге“ неће бити настављене. Јер, како неки од конгресмена из редова рањеног глобал-естаблишмента држе, само зато што за осам месеци није нађен никакав доказ, не значи да неће кад-тад бити нађен. Нити да уобичајени разговори и контакти са руским – као и са било којим другим – дипломатама не значе „нешто више“ од онога што спада у опис посла сваког ко се бави нормалним државним пословима у Вашингтону. А сад је, на самом почетку пролећа, ова русофобија изборних губитника и угрожених геополитичких хегемона и формално-правно легитимисана, пошто је директор ФБИ Џејмс Коми пред америчким конгресом управо потврдио да је у току опсежна истрага о „покушајима руске владе да се умеша у председничке изборе 2016. године“, што укључује и истрагу о „евентуалним везама између појединаца који су учествовали у Трамповој кампањи и руске владе“, као и о постојању „координације“ између њих. Колико ће истрага трајати – то нико не може да каже. Сам Коми је пред конгресом рекао, с озбиром да се ради о „контраобавештајној истрази“ која се тиче поверљивих података, да он неће бити у могућности да каже ни шта се тачно истражује ни ко. Председавајући комитета за обавештајне послове доњег дома конгреса Девин Нуњес је новонајављену истрагу описао као „велики сиви облак“ који ће лебдети над Трамповом Белом кућом: „Мислим да ће ово бити врло проблематично – да не можете чак ни да кажете да ли су људи у Белој кући или администрацији под неком врстом истраге. Мислим да је то врло проблематично,“ забринуто је констатовао Нуњес. Његов колега, републикански конгресмен Мајкл Турнер, такође је, са сличном зебњом, употребио метафору облака, констатујући да Комијево саопштење о покренутој орвеловској истрази најављује „облак који подрива наш систем“. Добродошли у Хашки трибунал – American style. Оно што брине републиканце је, разуме се, сан снова за Хиларине „демократе“. Тек ово су праве игре без граница, у режији Великог брата лично: истрага о којој се ништа тачно не зна, са неодређеним опсегом и роком трајања. Трамп је и званично добио свој Дамоклов мач. Као, уосталом, и руско-амерички односи. Ако буде било по глобалибералнеоконсима, главна тема више неће бити како поправити озбиљно нарушене руско-америчке односе, већ – ко се уопште усуђује не да поправља односе са Русима, већ да с њима чак нормално и разговара. Колико је то све паклено покварено и опасно, не мора ни да се објашњава. И по руско-америчке односе и светски мир, и по саму демократију, односно остатке њених остатака. Као што не мора да се у Србији објашњава ни то колико све ово личи на лов на вештице који се из глобалибералнекон Брисела-Берлина-Лондона-Париза у последње време покушава покренути на нашим просторима, уз помоћ гебелсовских лажи попут ових најновијих известиоца ЕУропарламента за Србију Мекалистера – да је за све садашње „невоље“ и „дестабилизацију“ код нас заправо крива Русија. А не никако Запад, који од почетка века има монопол над свим споља индукованим политичким, дипломатским, економским, друштвеним и културним процесима. Све овдашње „транзиције“, „демократизације“, „хуманитарне интервенције“, и „интеграције“ носе искључиво западни печат. У свему томе је Русија крива једино зато што је жива. Нажалост, Хилари, Ангела, Мекалистер, Мејова, Сорош и остатак веселе дружине то стварно тако и мисле. И спремни су да гину до последњег Србина да би то доказали. Рачунајући, ваљда, да имају посла са вечитим понављачима. Имају ли? Извор: Фонд стратешке културе