Пише: Емили Влајки И тако, умјесто да овај дан сјећања прође у тузи и пијетету према невиним жртвама, углавном цивилним, мучки убијеним у становима, на улицама, у дјечјим вртићима, у аутобусима и возовима, и тко зна гдје још, од „обичних“, касетних и радиоактивних бомби, жртве су тог монструма видјеле испред себе, уживо, како им се, фактички, смије у лице. И као да поручује:
„Јест, убијао сам вас, бездушно и кукавички, са недостижних висина, као што су то радили моји претходници нацисти у шпањолском граду Герници 1937., а ви, умјесто да мене, вашег крвника, извиждате, отјерате одавде, ви ће те ми аплаудирати, мени и мојим шупљим, слаткорјечивим, идиотским про-европским фразама. Јер, ви Срби, сте стварно „напредовали на европском путу“. Од оних гњевних људи који су прије 18 година проклињали НАТО убојице, ви сте постали стадо приглупих оваца без икаквог поноса, које више не мисле, и једино гледају како ће се прехранити. Ми смо вас почели убијати шестог априла 1941., почели смо вас убијати двадесет четвртог марта 1999., а сада знамо, да када бисмо вас почели поново убијати, ви бисте нам се и даље смијешили, и даље аплаудирали. А оне који би вас евентуално бранили, ви бисте их првом приликом послали у наше затворе да их тамо ми поубијамо.“
Онај тко је довео овог крвника, он је свјестан свега што је претходно написано. Он, сасвим сигурно, није ни глуп ни не-сензибилан. Чак и да је просјечан политичар и да нема никаквих хуманих осјећања, не би сам себи такве самоубилачке гафове приуштио. Дакле, он је био натјеран да то уради од стране истог оног бахатог Запада који је Србију, по тко зна који пут (хазбурговци, нацисти, „демократи“) завио у црно. Да ли је то зато што је због нечег уцијењен, или из неког другог разлога, кад-тад ћемо сазнати, ако је то уопће и важно.
Он је, да парафразирамо руског писца Љермонтова, трагичан (анти)јунак нашег доба. Препун је шекспировских дилема, али је одлучио да се у трулој „држави Данској“ не супротставља директно злочинцима: „Бити ил' не бити – то је питање!
Је л' дичније све стрелице
Силовите судбине у срцу
Подносити ил зграбити оружје,
Одупријети се, и мору јада крај Учинити?“ (Хамлет)
С тим у вези, у више је наврата истакао: „Не желим водити унапријед изгубљене битке“. Другим ријечима: „Боље роб, него гроб“. Нетко би рекао да наставља недићевску традицију подложности јачем ради спашавања народа. Али се он поуздаје у Хегела: „Слуга ће кад-тад постати господар.“
И у име своје хегеловштине, а ослањајући се на Вебера, вјесника рационалног капитализма, уз чије ће пост мортем савјете направити, нада се, од Србије просперитетну земљу, он све подноси: пљување по себи, атентате, увреде, а све због регионалне стабилности и добробити његове земље. Јучер је ишао, у том свом „божанском заносу“, толико далеко да је и једног крвника довео са собом на посљедњу предизборну конвенцију СНС-а.
Он, притом, не води рачуна да је Вебер био протестант, а не православац, а да су француски, норвешки и ини недићевци, били проглашавани злочинцима и никада рехабилитирани. Нема везе. Ово је постмодерно доба, за њега је битан економски и социјални просперитет Србије, а све је остало неважно, јалова идеологија.
Он је изабрао тежак и трновит пут. Поврх свега и крајње неизвјестан. Можда чак и успије, и сви добронамјерни људи му то сигурно желе. Али једно, сасвим сигурно. Не би требало да више понови, ма колико га на то тјерали, да крвнике српског народа типа Блера и Шредера вода са собом као изборне адуте. Извор: Правда
