Пише: Ђоко Кесић Пола Македоније је испратихо Хана с звиждуцима, остатак стрепи од крвопролића, само се Шиптари смешкају. Другим речима логика моћи, чак и умируће ЕУ се није променила. Моћ је опет жедна туђе крви!
Ништа се није променило ни после недавне посете Федерике Могерини, високе представнице ЕУ за спољну и безбедоносну политика Балкану и њеног суморног и фрустирајућег извештаја Бриселу:“Две државе на Западном Балкану су пред распадом а три у дубокој кризи“, званичници из Брисела настављају по старој матрици. Они и део одлазеећ моћи у Вашингтону би да присиле Македонију да прихвати Зорана Заева за премијера. Већина Македонаца га неће, али хоће Шиптари, апсолутни фаворити Запада.
ЕУ локомотива, која је искочила из шина споственог пута, инсистира да се у Македонију уведе албански језик као државни и да се практични уведе двојна федерација – што је увод у сахрану Македоније.
Али, вратимо се Могеринијевој и њеном извештају: Македонија и Босна и Херцеговина су пред распадом, а Србија, Црна Гора и Косово су у дубокој кризи. Иронично смешно, Албанија је једина стабилна и на добром путу. Све несрећне државе са Западног Балкана имају крајњи циљ – улазак у ЕУ! А ЕУ је данас оличење фрустрације, без визије, без истинске вере у опстанак. Сад је актуелна „комбинована ЕУ у више брзина“ ма шта то значило.
Чак да ЕУ и опстане, неће личити на моћну европску заједницу народа вредну уважавања, биће неки нови себични омалене снаге и крезубе чељусти. Замислите некадашњу моћ коју предводи снажна немачка привреда, удружена с Петом републиком, Италијом, Шпанијом,... ЕУ данас има упалу плућа, прети јој смртни исход од вируса Мари Ле Пен?
Како је ЕУ ушла у Девети круг пакла? Једноставно. Брисел није водио политику која ће учинити срећним све народе чланица ЕУ. Бринуо је како учинити још богатијим моћне и богате, наставио је оно што су учини амерички банкари изазивајући светску хипотекарну кризу 2008. а нису због тога кажњени. Па Јанис Варуфакис, бивши министар финансија Грчке тврди да је од кредит Запада од 360 милијарди евра Грчкој привреди остало само 11 одсто. Остатак је враћен немачким и француским банкама. То је трасирало пут у Пакао за ЕУ.
Све се претворило у апсурд:Савремену Велелпну европску грађевину срушила је похлепа моћних, али и модерни варвари пресвучени у избеглички цунами за чију појави су криви баш моћници с Вол Стрита, Лондонског ситија и Франкфуртске берзе.
Није утешно, али је бар јасно због чега данас добар део мислећих Хрвата завиди Србији? Игор Мандић је скоро пао на колена приликом последњег гостовања у Београду, молио је Србе да не улазе у ЕУ да не буду „слуге и коњушари банкама и мултинационалним корпорацијама, јер тамо нема ни среће ни слободе“. Игор Мандић је у праву, и Велика Британија је Брегзитом саопштила да одлази, јер није добила очекивани део финансијског колача, а многе чланице ЕУ од Пољске, Мађарске, Француске, до Мађарске, сви преиспитују свој брак с Бриселом.
То свакако није мелем за наше ране. Којим путем ће Србија ако јој је „пут који нема алтернативу“ одједном нестао. Уосталом у српском историјском сећању тај неприкосновени европски пут први је поменуо онај квислинг генерал Милан Недић још 1942. То свакако није утеха ни објашњење заблуде, али ту „светлу будућност,“ ако је икад постојала, однела је мутна вода.
Историја се опет сурово поиграва балканским буретом барута, искуство нас учи да се то никако не догађа тек тако и без неке сурове и подле идеје која је још скривена. Шта ће Србија, па Милова приватна држава, које снове има право да снива БиХ, а тек Македонија, шта ће да раде кад свим њиховим политикама такмичарска комисија из Вашингтона, Москве и Лондона уклони циљ звани ЕУ? Друштвима и нацијама без идеје и јасног циља којем стреме прети хаос. Балканска крчма ће остати без крчмара, опет ће сви разумети да могу да раде шта их воља, а то смо у последњих два века гледали више пута.
Подло је и лицемерно кад политичари у Македонији, земљи пред расулом, политичари својој пастви обећавају „пут ка ЕУ, који је на дохват руке“. Све ме подсетило на Србе и Србију у ратним деведесетим, кад су нам тим европским путем испирали мозак наши барјактари а тек западноевропски мешетари, ратни и антиратни профитери.
Македонија поред свих мука нема јасно дефинисан смисао свог државног постојања, Срби су им дали државу у руке, што само делимично објашњава њихов долазак у ћорсокак, али сваком писменом Македонцу у глави данас тутњи питање – зашто смо раскопали Југославију, па тек признање Косова,...
Европи је јасно шта се догађа на Западном Балкану, јасно је и Русији и Западу у целини. Западни и домаћи политички аналитичари су у дилеми:Да ли је Запад бринући своје бриге од Трампоманије, Брегзита и почетка растакања ЕУ оставио Балкан Балканцима да се опет темељно покољемо, или је то заправо почетак новог, већ најављиваног прекрајања балканских државних граница.
Нема сумње цртање нових граница, о којима се на Западу све чешће прича, могло би донети трајан мир На Балкану. Међутим, те нове границе није могуће исписати без нових ратова, а њихов почетак најављују опет Запад и Хашим Тачи, који поручује Шиптарима у Македонији „Узмите ствар у своје руке“. Запад форсира шиптарску етнички чисту државу с центром у Тирани, Зоран Заев предано ради на том питању.
Цртање нових граница, по свему судећи, далеко је. Све смо ближи грађанском рату у Македонији, који би се преселио на Западни Балкан. У том случају Србија би опет била под сумњом као „мала Русија“, опет би била „претња миру и стабилности“. У том случају распад ЕУ вратио би свет у тридесете године прошлог века где би Немачка опет била моћна војна сила, нови велики рат би био пред вратима.
Ми се надамо да је тај свет паметнији од оног његовог неприајтног вучјег лица којег смо се нагледали у ближој и даљој историји. Или смо опет у заблуди. Извор: Правда
