Пише: Иван Ристић Хрватско државно право је илузија државотворности, коју је било неопходно неговати како би се очувао привид постојања историјског континуитета. Она је опстала стотинама година и испунила свој главни циљ. Међутим, унутрашњи хрватски проблеми теже да направе озбиљан дисконтинуитет у овом процесу, са једне стране, а на кратак рок изазову повишени ниво опасности у нашем региону, са друге. Сфере идеологије, економије и безбедности овде играју међусобно прожимајућу улогу и утичу реверзибилно једне на друге, креирајући сложену мрежу интереса. У свакој од њих се назире континуитет антисрпског деловања, а у позадини читавог процеса биће проблем Агрокора као покретачке снаге хрватског деловања у мирнодопским условима.
1. Франковачка идеологија, усташтво и неоусташтво међусобно се надовезују и представљају оваплоћење идеје хрватског државног права у политичкој пракси, наведеним редоследом. Њена основа је вештачко формирање антиидентитета на слабим темељима. Због проблематичности концепта у његовој основи, за одржавање на површини друштвених процеса и усмеравање младих нараштаја у жељеном правцу неопходно је константно деловање на различитим нивоима. А то кошта, и то не само у новцу, већ изражено у свим друштву расположивим ресурсима.
Споменик Мири Барешићу, уништавање ћириличних табли, именовање Готовине за саветника у министарству одбране и друге сличне појаве показују да такво деловање даје резултате, али и колико је сам процес узео маха. Хрватска као кључна саставна компонента Интермаријума и западног цивилизацијског предзиђа ка православној цивилизацији мора бити очувана по сваку цену, па се у Хрватској део међународне заједнице допушта и подстиче оно што би у другим деловима света доживело недвосмислену осуду.
Ипак, одлазак клинтонизма измакао је сигурно тле под ногама амбиција званичног Загреба, па су идеолошко заоштравање и антисрпска пропаганда практично једино средство које Каптолу и Банским дворима остаје на располагању а са циљем очувања континуитета политике Стејт департмента и његових деривата у нашем региону. Због тога је посета Колинде Грабар Китаровић Вашингтону и сусрет са скрајнутим Марком Рубијом само очајничка карта на коју је Загреб морао да одигра у покушају да макар неке конце одржи у својим рукама.
2. Хрватској главу изнад воде у политичком смислу држи још увек јака безбедносна архитектура ослоњена пре свега на НАТО, док у економској сфери улогу сидра има туризам, који из године у годину бележи раст. Међутим, кључна невоља по Банске дворе лежи у томе што ни на једну ни на другу сферу хрватска политика нема пресудне полуге утицаја. Такође, ове две сфере су нераскидиво повезане – уколико нема стабилности, нема ни туризма, и обрнуто. Недостатак везивног ткива и поверења у трансатлантске партнере и члан 5. споразума надомешћује се милитантном усташком идеологијом, која становништво чини будним и анестезира га од по њих болног развоја ситуације у геостратешкој равни.
Ипак, снага службе у односу на величину државе говори пропорционално о њеним амбицијама да делује у непосредном окружењу. Како не постоје објективна свима доступна мерила о снази и активностима тајних служби, најпоузданији лакмус папир су медији и оркестрирана кампања усмерена на њихов примарни циљ. Без обзира на тренутно затишје, не треба имати илузију у погледу амбиција СОА усмерених ка распетљавању регионалног чвора у хрватску корист. Уколико се не може са сигурношћу рећи да хрватска обавештајна офанзива попушта, онда је макар ушла у неизвесну фазу у којој није могуће са сигурношћу предвидети крајњи исход и имати јасан темељ за стратешке одлуке. Отуда паника и непромишљене изјаве којима сведочимо из Загреба. 3. Безбедности и идеолошког заноса нема без снажне економије. Међутим, крвна слика хрватске економије постепено показује терминалну фазу болести која је вешто прикривана прекомерном јавном потрошњом, неисплативим концесијама и неумереном евроеуфоријом, која је годинама неуморно подгревана у главама грађана. Идеје попут оне да се прода четвртина удела државе у Хрватској електропривреди како би се тим новцем под државну контролу вратила ИНА показују сву дубину проблема. Потенцијална могућност да на кризну ситуацију у хрватској индустрији нафте на било који начин реагује водећи регионални играч НИС у Загребу је упалила аларм за узбуну. Тодорићев конгломерат у контексту Србије треба посматрати пре свега као ефикасно средство остварења спољнополитичких циљева Загреба у региону. Преко концерна Агрокор хрватска држава поседује знатан утицај на српске медије кроз простор за оглашавање, а својим новцем сивим каналима и на део српске политичке сцене који је по вољи и укусу хрватским геостратешким интересима. Такође, огромне површине пољопривредног земљишта и бројна радна места под контролом Тодорићевог царства омогућавају Загребу да у рукама има јаке карте када год се са Београдом комуницира са позиције силе. Ипак, однос капитала и дугова који је у односу 1:7 и дуг од више милијарди евра учинили су да се Агрокор нађе у безизлазној ситуацији. Дугови према добављачима и опасност коју представља по банкарски сектор чини ову компанију темпираном бомбом за шире слојеве друштва. Ситуација у којој је концерн посустао и неће наћи излаз без интервенције јединствена је прилика да се Србија умеша у читав процес и различитим методама, уз пресудно важну подршку наклоњених играча у међународном пољу, покуша да врати утицај у витално важним сферама у које је Агрокор успео да продре. У томе Влада и надлежне службе морају да одиграју пресудну улогу, а евентуална улога руске Сбербанке, која се све чешће помиње, охрабрује. Концерн у целини је у огромним дуговима. Ипак, многе компаније у оквиру њега су финансијски здраве, па се као логично решење намеће реструктуирање на другачијим принципима од досадашњих. Облик реструктуирања који се одабере пажљивијим посматрачима процеса може да назначи будући правац хрватске спољне политике. Хрватска влада као сервис грађана у многим сферама живота и креатор економског оркужења по правилима ЕУ би требала да се уздржи од мешања у тржишну утакмицу. Уколико се најаве хрватског државног врха обистине, па влада директно помогне учеснику на тржишту, последњу реч ће вероватно имати Европска комисија. * * * Са погоршањем свеукупне економске ситуације, које ће засигурно имати недвосмислено дејство на животни стандард грађана на средњи и дуги рок, погоршаће се и политичка. Подршка која је стизала из Брисела, Берлина и Вашингтона избледела је и више није тако недвосмислена као некад. За то време Београд је мудро градио односе са Берлином, очувао и унапредио традиционално добре са Москвом, док је у региону, колико је то до њега, успео да предупреди и вештим маневрима избегне непотребне конфронтације. Ситуација у Агрокору долази као нека врста награде за стрпљење и мудрост, а руски улазак у читаву причу може да значи коперникански обрт и прекомпозицију геоекономске ситуације у читавом региону. Извор: Нови Стандард
