Правда

Пише: Ања Филимонова Једна од креатура западне политике Ослободилачка војска Косова (ОВК) – због своје активности 1998. године се већ налазила на списку терористичких организација Стејт департмента САД, као организација чије операције се финансирају средствима од међународне трговине наркотицима, од стране исламских земаља и од стране појединих спонзора-ентузијаста. На Косову је почела да делује мрежа Ал Каиде, борци ОВК су се обучавали у камповима у Авганистану и Албанији. Агресија је била предузета без санкција СБ ОУН, без пуномоћја Конгреса САД, предвиђених Чл. 1, Секц. 8 Устава САД. Тако је, на пример, наступајући у Конгресу САД 27. маја 1999. године, Денис Куцинић (Kucinich), представник државе Охајо, истакао: “Ми се с правом бринемо за жалостан положај косовских Албанаца, али то не значи да треба ишта мање да се бринемо за наш сопствени уставни процес. Ваздушни рат се наставља упркос неодобравању Конгреса… сада се планира копнена операција… Конгрес би требало да усвоји… Резолуцију 99 која позива на мирно решење овог рата, путем преговора у циљу заустављања бомбардовања, уклањања српских снага са Косова, престанка војних активности ОВК…“. Међутим, након званичног окончања војне агресије НАТО пакта на Југославију (10. јуна 1999) контингент НАТО војске од 40 хиљада војника на Космету није постао препрека за опсежну терористичку кампању ОВК против српског становништва. Демилитаризација, по свом карактеру „диверзантско-терористичке“ ОВК, која је била обавезујућа по Резолуцији 1244 СБ ОУН, у пракси се претворила у трансформацију и њену поделу на Косовску полицијску службу (КПС) и Косовски заштитни корпус (КЗК). Последњи је био распуштен 2008. године, али су на његовој основи већ у јануару 2009. године биле створене Косовске безбедносне снаге (КБС). КБС су по замисли аутора пројекта „Република Косово“ требало да прођу кроз прилично дугу процедуру ради претварања у праву армију. Тај процес се састојао из три фазе, од којих је последња требало да се заврши 2024. године. Но, избор Доналда Трампа је натерао режисере новог балканског сценарија да убрзају реализацију низа пројеката и процеса у региону у правцу стања контролисаног хаоса који прикрива војни сценарио, поново јасно усмерен против суверености и независности државе са једне стране и српског националног корпуса са друге стране. Што се тиче КБС „одједном“ је постало јасно да их треба хитно претворити у праву армију. За сада је КБС квази-армијска структура. У тој квази-структури постоје озбиљна ограничења која су наметнута по плану Мартија Ахтисарија (2007) и „Устава Републике Косово“ који је донет на основу тог плана. Приштинске безбедносне снаге могу да се формирају не по принципима регуларне армије, него само по принципу цивилне заштите (сектора безбедности) и располажу само лаким наоружањем. Ахтисаријев план је одиграо своју улогу у успостављању генезе албанске државности на делу територије Републике Србије. Пројекат „Републике Косово“ треба да се даље динамично развија. Следећу страницу у еволуцији „Републике Косово“ обезбедио је Бриселски споразум (2013. године). Карактеристично је да се на сајту Стејт департмента САД наводи пуни назив „бриселског процеса“, његов смисао и садржај, посебно по питању севера Космета: „Бриселски дијалог о нормализацији односа између Београда и Приштине, уз посредништво ЕУ, се наставља. Он обухвата интегрално управљање границом, царинске приходе и печате, слободу кретања, узајамно признавање диплома, регионално представљање и сарадњу, интеграцију бивших припадника МУП-а Србије у Косовску полицију, изборе, област енергетике, матичне и катастарске књиге. Административне структуре северног Космета делимично су интегрисане у националну администрацију…“. И тако, по Бриселском споразуму, на Косову и Метохији су ликвидирани српска полиција (део њеног персонала сада служи у саставу Косовске полиције), српски судски систем и цивилна заштита. То јест, основе државног система које обезбеђују и представљају припадност покрајине држави Републици Србији. Сада код Срба на Космету нема ни једне државне институције која би била де јуре повезана са Београдом. Формално, на територији (практично, још увек са изузетком четири српске општине на северу покрајине) је успостављен уставно-правни поредак Приштине. Овде више нема изговора за оправдање. Симбол новог положаја је физичко уклањање чак и симболичких баријера, ради омогућавања продора власти Приштине на север Космета: Парк мира је прво изграђен па уклоњен, да би се затим, поред реке Ибар, саградио па онда деконструисао зид нејасне сврхе. Косово и Метохија су, према Бриселском споразуму, у пуном капацитету предати под управу Приштине. Митска Заједница српских општина највероватније неће бити никад ни створена, а уколико буде – имаће мање надлежности од обичних невладиних организација, које, наравно, делују у складу са Уставом и законима „Републике Косово“. Позив Србима да се врате на Косово носи дирљив емоционални карактер. Но, имајући у виду ликвидацију државног система који обезбеђује заштиту и нормалну животну делатност, они који желе да се врате мораће да се потчине обавезујућем услову Приштине: потпуна асимилација у албанску средину и живот без заштите у потпуно непријатељском окружењу у положају stand-by жртве. Бриселски споразум је Србима на Космету обезбедио управо такву будућност. Но, то још ни изблиза није све. У „Републици Косово“ још увек нема праве армије, тј. „армије суверене државе“. Сада је на реду задатак који је изнео Хашим Тачи – претварање КБС у пуноправне оружане снаге, „Армију Републике Косово“. Но, поставља се питање: како извршити „наређење“, како то учинити по хитном поступку – мимоилазећи промене „Устава Косова“, пошто за то треба сагласност посланика српске националне мањине у „косовском парламенту“? Интересантно је да је процес преласка у армију од 1999. године ишао без прекида, али постепено, но, ултимативни захтев Тачија је стигао тачно у тренутку радикалног заоштравања кризе у Македонији. „Парламент Косова“ је 14. фебруара 2017. године донео Резолуцију о трансформацији КБС у Оружане снаге Косова. Текст Резолуције се састојао од свега две тачке: влада Косова је дужна да што је могуће пре искоординира и пусти у процедуру парламента прихватање Стратегије о трансформацији КБС у Оружане снаге Косова. Од парламента, владе и других институционалних механизама се тражи усаглашавање делатности и хармонизација напора са НАТО и САД за развој потпуне оперативне способности и у складу са новом мисијом садашњих безбедносних снага. (Српски посланици „косовског парламента“ већ пет месеци бојкотују рад „косовских“ институција у вези са протестом против Закона о Трепчи, који предаје у власништво Приштине тај крупни рударско-топионичарски комбинат који се налази на територији српског Космета. Промене Устава Косова, то јест, прихватање амандмана који обезбеђују претварање КБС у Оружне Снаге (ОС) је на тај начин засад блокирано. За прихватање амандмана неопходна је двотрећинска већина). Тачи је објавио да се „не сме губити време“, да је неопходно наћи други начин за формирање армије. Он је председнику парламента Кадри Веселију 7. марта доставио пројекат закона о КБС, који предвиђа трансформацију КБС у „војну формацију за очување суверенитета и територијалног интегритета Косова“. Према том пројекту, армија би имала 5 хиљада активних војника и 3 хиљаде резервиста. Буџет армије би износио 52 милиона евра. Међутим, много важније од овога је чињеница да овај законски пројекат није био усаглашен са новом администрацијом САД. Истовремено, парламенту је била предочена анализа коју је одобрила влада, као и предлог „Стратешког сектора безбедности Косова“, у коме се говори о „промени мисије, задатака, структуре, величине КБС и трансформацији МУП-а у Министарство одбране Косова. Председништво „парламента“ је 8. марта једногласно прихватило одлуку да се влади упути Пројекат закона о КБС ради проласка даљих процедура. Косовски парламент“ и „влада“ су могли ту меру да спроведу у сличном једностраном поступку било кад: но, био је изабран управо тај тренутак. Међутим, десило се нешто непредвиђено: Генерални секретар НАТО пакта Јенс Столтенберг је 9. марта у телефонском разговору са „председником“ и „премијером“ „Косова“ Тачијем и Мустафом ставио до знања да „КФОР остаје једина армија која је присутна на територији Космета“, и да „једнострани кораци неће донети ништа добро властима у Приштини“, већ да „они треба да узимају у обзир позицију Београда и самих косметских Срба по том питању“. Амбасада САД у Приштини 9. марта је издала саопштење у ком се каже да „трансформација КБС мора протицати у складу са Уставом Косова“, да „(нас) доношење предложеног законског пројекта приморава да ревидирамо нашу двострану сарадњу са КБС, укључујући и нашу дугорочну подршку тим снагама“. Следећег дана, 10. марта, амерички амбасадор у Београду Кајл Скот је затражио да се ова одлука донесе у складу са „Уставом Косова“. Тачи је као одговор ставио све на коцку, изјавивши да ће дати оставку уколико га парламент не послуша, а 19. марта је најавио „план Б“, при том се трагикомично позивајући на Резолуцију 1244 – истина, само по питању улоге КФОРА, „чија се улога и место на Косову не доводе у питање“. „План Б“ подразумева трансформацију КБС посредством измене закона о КБС, а не уставних промена. Треба знати да глобалистички Запад никада не игра само једну игру. Буквално за петама Тачију иде партија Самоопредељење (Vetevendosje), која не говори само о стварању армије путем референдума, него и о уједињењу са Албанијом. Шта у ствари недостаје КБС-у, јер је то практично већ армија (тачније засад још квази-армија)? Ако додамо више од пола милиона јединица аутоматског оружја, које је „остало“ од времена рата у власништву физичких лица и десетине хиљада ветерана и непознат број реално нових бораца, који су прошли интензивну обуку у послератном периоду, онда, би, по свој прилици, слика била још импресивнија. Међутим, све је то недовољно за испуњење тако амбициозног задатка као што је „одбрана земље“ која је могућна само посредством редовне армије. Поред тога, КБС као производ ОВК има искључиво терористички карактер, па би при сукобу са регуларном армијом несумњиво показао крајње низак борбени дух. Из тога следи да је за решење постојећих задатака за „Републику Косово“ неопходно принципијелно нешто друго: потребна им је не спољашња имитација застрашивања, која је у стању да растера само мирне демонстрације или максимално ојачане специјалне јединице, него праве армијске јединице. Армија мора да испуњава три задатка: да води наступање/држи одбрану по читавој линији фронта, да води и одбацује нападе земља-ваздух и ваздух-ваздух. Специјализоване агенције, углавном из САД, на основу НАТО стандарда непрекидно врше обуку КБС у том правцу. Они су практично преовладали постојеће ограничење стварањем специјалних снага, снага за брзо реаговање, способних да у потпуности подрже логистичко деловање по свој дубини „непријатељске територије“, укључујући диверзантске и терористичке акте. (Последњи маневри КБС са Армијом САД из Охаја одржани су крајем маја 2016. године). Но, потребни су тенкови, артиљерија и борбена авијација. Природно, поставља се главно питање – против кога ће бити усмерене и искоришћене тако пажљиво култивисане „Оружане Снаге Републике Косово“? Командни састав КБС, поред осталог, обучава се у ОС Албаније. Албанија је чланица НАТО пакта од 2009. године. Но, незванична војна сарадња Албаније са одбрамбеним снагама државе Њу Џерси из САД, почела је много пре званичног ступања земље у алијансу. Још 1995. године Национална гарда Њу Џерсија је упутила у Албанију неколико група војних специјалаца са статусом „саветника“. Званични споразум био је потписан 2001. године, у вези чега је почео да дејствује државни Програм партнерства Албаније – Њу Џерсија (овакав државни програм сарадње дејствује у 74 државе света). Од тог тренутка на нивоима војни-војни, војни-цивилни и цивилни-цивилни сектор, стручњаци Националне гарде Њу-Џерсија раде са албанским министарством одбране, МУП-ом, министарством образовања и низом других државних институција.[6] У овом тренутку Програм партнерства са Албанијом је поред осталог фокусиран на развој мобилних јединица. Албанија има искуство учешћа у заједничким операцијама са НАТО пактом у Авганистану, током којег су Национална гарда Њу-Џерсија и албанске јединице обучавали авганистанске снаге безбедности. У случају потребе, та земља може мобилисати око милион и шесто хиљада војника. Између Албаније и „РК“ потписани су следећи споразуми у области одбране: Меморандум о узајамном разумевању (2010), споразум SOFA (2013), војни споразум Албаније и „РК“ потписан у Призрену од стране министра одбране Албаније Арбена Имамија и министра КБС Агима Чекуа, који представља сепаратистичку власт на делу територије туђе земље. Подвлачимо: ни регионалним, ни западним глобалистичким факторима не смета та чињеница да „РК“ није овладала својим „сувереним“ границама. Последњи указани споразум регулише односе међу земљама на основама НАТО стандарда и дозвољава дислокацију сопствених војних јединица на територији обе земље. Управо тај споразум ствара легалну основу за директно увлачење Албаније у припрему и развој КБС. Такође је потписан и споразум о евро-атлантским интеграцијама, војном образовању и обуци (2014). На тај начин је покривена цела потребна област узајамног војног деловања. Да истакнемо да сама Албанија активно сарађује и непосредно припрема официре своје армије у Националној гарди Њу-Џерси (New Jersey National Guard), односно у САД. Тако је успостављен јединствени косовско-албански систем одбране и напада. У фебруару је премијер Албаније Еди Рама, подржавајући деловање Хашима Тачија, извршио „притисак“ на Трампа: „Балканском полуострву прети опасност од падања под утицај Русије, уколико нова администрација Доналда Трампа у САД буде игнорисала овај регион“. На задатак продубљивања заштите својих „штићеника“ у Конгресу САД бацио се представник Њујорка, демократа, члан Комитета Конгреса САД за међународне послове, Елиот Енгел. Енгел није случајно добио надимак „амбасадор Косова без портфеља“: током 1998. године он је одиграо једну од кључних улога у убеђивању Беле куће да започне авио-ударе по Србији, и он је такође аутор закона „О укидању тумачења по коме је ОВК терористичка организација“. Управо Енгел је још деведесетих година повезивао крупне албанске лобисте у САД са свим могућим значајним политичким представницима – од Била Клинтона и других демократа до угледних републиканаца. Његов лични пријатељ је – ранији спонзор Била Клинтона и Хилари Клинтон, а такође и републиканаца „који подржавају Косово“, Хари Барјактари (Harry Bajraktari). Индикативно је да је, кад је Бајрактари на Косову имао тешку саобраћајну несрећу, управо Енгел обезбедио његову хитну хоспитализацију у клиничкој бази у Бондстилу и касније пребацивање у војну базу у Немачкој за потпуно излечење, без кога Барјактари не би преживео… Енгел је, цртајући за Конгрес слику „узорне хармоније међуконфенсионалног света и демократије на Косову“, полазећи од тезе о „руској претњи“, дезинформисао сам Конгрес и америчку јавност. Међутим, његови наступи јасно указују на раскол у америчком естаблишменту: Трампова администрација, у крајњем случају у овом тренутку, није расположена да подржи хитно стварање „Армије Косова“ – могуће, само до окончања избора у Србији. Или, што је још вероватније, то питање остаје на даљој анализи за доношење одлуке. И тако, по речима Енгела, „… та суверена национална држава нема армију. Она има малену, лако наоружану безбедносну силу, но ништа слично моћној српској армији у суседству коју обезбеђује Русија. Какав је предлог? Како треба да изгледа армија Косова? Она треба да буде мултиетничка, као што су и сада КБС и КПС. Она мора бити партнер Запада и надам се, НАТО пакта, у тежњи за још јачом регионалном и међународном стабилношћу… Она ће бити одбрамбена, безопасна по суседе Косова… За сада Косово постепено покушава да изгради мале одбрамбене снаге, Србија јача своје оружане снаге са пуном подршком Русије. Она добија тенкове Т-72, ловце МИГ-29 и систем противваздушне одбране С-300, захваљујући љубазности Москве и Владимира Путина. Ја сам прилично збуњен господине председниче. Косово је земља коју ми подржавамо, и која нас подржава, жели то исто што има и било која друга земља у свету: основну армију… Шта да радимо? Ми критикујемо и делимо дипломатске претње, јасно стављајући до знања да сада не подржавамо армију Косова. То је апсолутни апсурд, и то је позиција коју ми морамо променити, и то променити брзо..“. Да истакнемо да се испоруке 30 тенкова Т-72 и 6 МИГ-29 из Русије у Србију тек очекују, а о испоруци С-300 није ни било говора. У складу са препорукама које је поставио Енгел 23. марта, министар иностраних послова Албаније Дитмир Бушати је у интервјуу који је дао током своје посете Вашингтону указао да је „за САД од критичног значаја продубљивање свог ангажовања на Балкану – региону који је подвргнут претњи тероризма и од стране Русије“. Упркос овим притисцима, како ствари тренутно стоје, низ глобалистичких пројеката на Балкану за сада доживљава неуспех. Хашим Тачи је 24. марта пристао на уступке: процес трансформације КБС у „Армију РК“ ће се одвијати само посредством уставних промена, па самим тим и укључивањем српских посланика косовског парламента. Очигледно ће ово питање остати у „замрзнутом стању“ бар до председничких избора у Србији (2. априла). Међутим, либерално-неоконзервативни кругови („дубока држава“) спремни да започну шири рат, чији фронт пролази по целој планети, а Балкан је – једна од главних експлозивних тачака, где се преклапају животно важни интереси многих земаља. Из овога следи да стварање „Армије Републике Косово“ има перспективу продубљивања власти Приштине на још увек српски део покрајине и њеног свеобухватног учешћа у регионалним ратовима. Извор: Фонд стратешке културе