Добро памтим да сам уочи рата у Хрватској предлагао Алији Изетбеговићу усред Сарајева да Милошевић и Туђман изнајме ринг, да ставе рукавице и да боксују. Да се они лепо истуку, а да народ гледа. Увек сам тврдио и тврдим: сваки народ је честит, ма које вере и боје био! Убеђен сам да Алија Изетбеговић са својим искуством данас не би водио овакве разговоре, већ би сарађивао са свим лидерима у Босни и региону.
И кад сам 2000. године позвао Адема Демаћија у Београд да одржи предавање на тему „Албанско-српски односи, данас и сутра”, као једног од идеолога албанског сепаратизма на Косову и Метохији, Демаћи само што се буквално није прекрстио. Робијао је 28 година у Југославији због своје тежње за стварањем велике Албаније и ја сам сматрао да је боље да с таквим човеком разговарамо усред Београда, да саслушамо његове поруке, него да се вечито гледамо преко нишана.
Његово предавање, у организацији БК групе било је изванредно посећено, читава српска елита дошла је да га чује, а потом сам га позвао да прошетамо заједно Кнез Михаиловом улицом. Он се поприлично уплашио, али му се, наравно, ништа није догодило. Зато што је Београд космополитски град, балкански Њујорк.
Често помислим како бих волео да видим босанске лидере Изетбеговића, Додика и Човића да најмање три пута месечно седе заједно у Сарајеву, Бањалуци и Мостару и договарају капиталне пројекте за добробит свих кантона и њихових грађана. Да народ ради и заради! А овако, уместо дружења и порука о напретку, инвеститори ће заобилазити БиХ у најширем луку и сиромаштво ће бити још веће.
Странци сматрају политичаре и грађане сa ових простора као недорасле људе. Не треба нам никакав Ханс или Џон да нас мире и уче како да наша деца живе заједно, и да мисле да смо као народ из племена Викинга 21. века. А ми морамо да покажемо да смо на висини задатка и да сви будемо у акцији заједничког пријатељства, рушења граница и грађења мостова. Кад су политичари слаби, кад немају економске резултате, одмах посежу за ратном реториком, за ширењем мржње, маскирајући тако своју неспособност и лошу политику.
Али, захваљујући нашем председнику владе Александру Вучићу, који се показао као харизматични државник и мудар стратег, очувани су мир и стабилност у Србији и региону.
Србија се сада налази у специфичној и деликатној ситуацији, јер је у председничкој кампањи. И, да се не заваравамо, постоје разни светски центри моћи и интересне групе које желе да се на Балкану опет произведе сукоб и да се историја врати уназад.
Вучићева стратегија јесте да има највећи степен толеранције да би одржао мир и политичку стабилност и он не наседа на провокације које стижу са свих страна. Напротив, Србија је постала зрела држава с јасном политичком визијом коју има Вучић и сви покушаји провокације који би изазвали бурну реакцију Србије завршавају се без резултата.
За разлику од Босне, Црне Горе, Хрватске, Румуније, Македоније, Бугарске, само је у Србији сачувана политичка стабилност. Само кад је земља политички стабилна може да развија економију и да постане богатија. Морамо да очувамо имиџ стабилне и снажне земље, да покренемо производњу и повратимо уништене компаније и фабрике. Тако ћемо санирати последице економског тероризма који је од 2000. до 2012. године опустошио нашу привреду.
Успех политичара не мери се колико далеко пуца топ, него колико су пуни фрижидери и џепови грађана. Као бизнисмен и индустријалац који окупља, а не раздваја, као човек који руши границе, позван сам да кажем да су нам потребни политичари који су за мир, стабилност и економску сарадњу, а никако неспособни политиканти који би да читаву историју врате уназад и изазову хаос, ратове и несрећу.
Александар Вучић се у данашњој генерацији српских политичара показао као једини који схвата огромне изазове пред којима се налази савремени свет и кад толико инсистира на очувању стабилне Србије која води миротворну политику, свестан је да је то једина шанса да будемо срећнија и богатија држава. После више деценија, постајемо земља која извози решења, а не проблеме!
Сигуран сам да неће мајке своје синове више да шаљу у ратове због неспособних политичара. Ни српска, ни хрватска, ни албанска, ни босанска мајка! Извор: Политика
