Правда

Пише: Петар Акопов То ће бити последњи избори председника Русије на којима ће учествовати Путин. Али, то уопште не значи да ће он 2014. отићи у пензију... Безалтернативност Путина није његова заслуга ни у позитивном, ни негативном смислу - она је само последица увођења реда у Русији и резултанта свега што је земљу вратило на њен пут. Да, у Русији не постоји проблем бирања између различитих кандидата за шефа државе - постоји само референдум о поверењу Владимиру Путину. Уосталом, у земљи која је огромна и компликована попут Русије - и не може бити истинске борбе за највишу власт јер се она моментално претвара у смуту која води грађанском рату или распаду државе. Уопште не зато што Русија "није дорасла до демократије" или што "владајућа елита не жели да препусти власт" - већ напросто стога што такозвана "изборна демократија са тржишном економијом" функционише само у западним земљама где полуге реалне власти налазе у рукама финансијско-политичке елите, а борба међу политичарима и партијама им је потребна само ради корекције ових или оних праваца политике. А у Русији је највиша власт - тако је историјски - оваплоћење принципа јединоначалија, самодржавља и вертикале која се ослања на народно поверење и захваљујући томе ограничава моћ и самовољу елите. То се може звати и монархистичким принципом, али је важније то што такво устројство власти одговара националном карактеру и националним интересима. Због оваквог стања ствари, код нас шеф државе то престаје да буде само у три случаја: када изгуби народно поверење, услед преврата одозго или смрти. Последњи случај смене власти услед смрти руководиоца државе код нас се догодио 1985. године. Тада је Константина Черњенка наследио Михаил Горбачов. А његово одстрањивање са власти већ је било плод преврата одозго до којег је дошло и услед тога што је Горбачов био потпуно изгубио поверење народа. Да би био елиминисан Горбачов, напросто је била ликвидирана држава - Јељцин је распустио СССР... Последња смена власти, до које је дошло 2000. године, може се подвести под први случај - Јељцин је био изгубио поверење народа још почетком деведесетих и могао је изгубити власт још 1993, када га је Врховни совјет био свргнуо. Међутим, он је из конфронтације у јесен 1993. изашао као победник, а елита је учинила све што је било потребно да буде 1996. поново изабран за председника државе. Потом се већ озбиљно болесни Јељцин коначно претворио у марионету свог окружења и олигархије, али је 1999. ипак успео да за свог наследника одабере онога ко је најмање зависио од олигархијске елите. Тако је Путин постао председник који се ослањао и на аванс народног поверења и на подршку тадашње власти. Путин већ 17 година руководи земљом и као председник и као премијер и нико не сумња да је управо он прва личност у држави. Њега су 2011, 2012. покушали да збаце помоћу "наранџасте револуције" која је била неуспели покушај дела елите да измени правац кретања земље. Путин се одржао јер је имао подршку већине становништва, а после марта 2014. године је његов ауторитет постао неспоран. Ово не значи да су са Путином сви у свему сагласни: левица сматра погрешном његову економску политику, либерални део елите се не слаже са његовом тврдом политиком одбране националних интереса Русије и Руског света. Упркос свему, чак и они који га најмање подносе схватају да је његова популарност у народу таква да нико нема никакве шансе да га победи ни у поштеној ни у непоштеној изборној трци. Али, шта то значи за самог Путина? Огромну, нељудску одговорност за земљу, коју он свим снагама усмерава стабилним путем развоја. Код Путина нема маније величине и прилично је самокритичан. Он не прецењује свој допринос јачању Русије. Огромне размере различитих проблема - како системских тако и пролазних - он види не горе, него боље и од својих најоштријих критичара. За разлику од њих, он је у пилици да "експериментише", јер је истовремено у три улоге: са једне стране је гарант стабилности, а са друге - модернизатор и реформатор... Међу најважнијим задацима шефа државе све значајније место заузима спољна политика... То се види и по борби за Донбас и Украјину, и по операцији у Сирији, и по наоружавању армије. Како одвојити заштиту Руског света и од бриге о националној безбедности или о геополитичким интересима? Како разграничити задатке препорода одбрамбено-индустријског комплекса од стимулисања укупног економског раста, поготово што ново оружје често гарантује суверенитет? По чему је, коначно, борба са терористичком и екстремистичком претњом унутар земље важнија од борбе са њом у Сирији? Спрегнутост свих питања и проблема у глави и срцу једног човека - то и јесте искуство онога који Руководи. Стратешко сагледавање ствари није поклон одозго, већ плод искуства и нагомиланих знања, што је важан ослонац у деловању сваког државника. Путинов рад за Русију неће се завршити 2024. године - какву год он улогу за себе изабрао по завршетку свог последњег председничког мандата. Можда ће дотад интеграција земаља у Евроазијску економску унију стићи до нивоа да ће постати потребно увођење положаја њеног председника. Можда ће Путин (по)остати лидер Народног фронта, преобразованог у вишепартијску асоцијацију, односно - у суперпартију. А можда ће бити нађена и нека друга форма Путиновог учешћа у управљању земљом. Јасно је да ће он служити земљи до краја свог живота. Он ће наставити да је мења, јача и развија. У складу с представама о праведности које исповеда руски народ. Он ће предати власт и искуство ономе ко делима докаже и њему и већини народа да је достојан да постане нови председник, нови државни Руководилац. Извор: fakti.org