Правда

Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић Да је тако сведочи један скоро бизаран детаљ – док су насловне стране новина преплављене вестима о десетинама хиљада људи који су потписали подршку за кандидатуру Александру Вучићу, и фотографија дугачких редова у којима људи стрпљиво стоје да би дали подршку опозиционом кандидату Саши Јанковићу, док агенције за истраживање политичког расположења јављају да Вучић сигурно добија изборе и да има огромну подршку бирача, док таблоиди не престају да јављају како из поузданих извора знају ко су страни плаћеници и поименце лицитирају именима издајника и манџуријских кандидата, док је скупштина замрзнула свој рад – како се директни преноси седница не би користили за предизборне кампање, два скоро бизарна догађаја говоре да су политичке страсти у Србији у другој деценији 21. века, закуване до те мере да понекад изгледа као да смо се вратили у двадесети век. Наиме, концерт поп певача Владе Георгиева у Смедереву је отказан. Испоставило се да је отказан јер је Владо Георгиев подржао Сашу Јанковића. Покушај да се концерт неколико дана касније ипак одржи, подржало је неколико десетина људи на друштвеним мрежама – па се првобитна идеја о певању „Анђела“, принципом акције и реакције, претворила у политички протест. Покушај да се ипак одржи концерт неколико дана касније резултирао је информацијама да је радницима појединих јавних предузећа прећено да ће изгубити посао уколико се појаве на протестном скупу иницијативе грађана „Концерт Владе Георгиева – ипак ћемо одржати“. Да ствар буде гора, поједини медији објавили су да је градоначелница Смедерева, која је, по налогу одозго, наводно наредила да се забрани концерт Георгиева, такође забранила цркви (!) да уступи струју за скуп, па су организатори морали да набаве агрегат. Мора бити да је сам ђаво овде умешао своје прсте јер Георгиев има велики хит „Анђеле“, иначе, зашто би црква пристала на ову уцену? Занимљиво је такође да се, према речима Георгиева, мало његових колега усудило да му да подршку, јер их је већина престрашена. Што се страха тиче, јасно је да је страх много моћно политичко оружје, али је такође познато у психологији да за сејањем страха посежу они који су и сами окрзнути њиме. У исто време награда за најчитанију књигу године у библиотекама Србије, коју додељује Народна библиотека, укинута је неколико дана пред доделу, јер је овогодишњи лауреат, Драган Великић, такође дао подршку Саши Јанковићу. Тим поводом у саопштењу за јавност, Великић је написао: „Не кажем да је тако нешто неуобичајено за ово наше друштво, али узнемирава када се модел најнижег партијско-бирократског деловања преноси у миље Народне библиотеке, књижевности и културе.“ Испоставља се да је предизборна кампања постала и пре него што је почела, рат за људске душе – и у том рату, како испада, побеђује инат који ће имати контраефекат. Људи ће можда више читати, можда ће више ићи у библиотеке, можда ће више слушати Владу Георгиева, и можда ће мање ићи у цркву која је ускратила гајтан рабу божијем Влади. Па ипак, када после свега што смо прошли у последних 27 година поново стигнемо до тачке која се зове искључивање струје, или укидање новчаног дела књижевне награде, због јавно исказане политичке подршке можемо да се смејемо од муке. Са друге стране, управо ова два мала детаља, више од свих извештаја маркетиншких агенција о политичком расположењу и подршци, говоре да можда и није све тако бајно у редовима оних који могу да окрену прекидач. Георгиев је требало да буде показна вежба за оне који певају по трговима – да нема тргова за погрешне изборе. А онда се цела та ствар са Смедеревом претворила у нешто много опасније. Није Владо Георгиев намеравао да постане Боб Дилан, али су они који су му искључили струју, од њега то направили. А струја је, као што нам је свима јасно, много поскупела ових дана, па је логично да струја не може тек тако да се арчи, и Србија је и даље у великој кампањи штедње, па новчане награде, логично, отпадају, и све је то за наше добро, али шта вреди кад људи то не схватају. Србија је најблаже речено, необична земља коју је тешко разумети. Усред ових председничких избора и хаоса који се поново закувава на Балкану, изгледа да Србију ових дана, ипак, највише интересује један Александар, који није ни Саша, ни Вучић – него Александар Чабаркапа. Ријалити, од речи до речи. Извор: Вечерње новости