Правда

Као почетак лова на Слободана Милошевића, неки узимају фебруар 1987. године. Према једном извештају СДБ Србије, у поменуто време је издат један необичан и, за то време, чудан налог КОС ЈНА, са потписом генерала Илије Ћеранића. Наиме, тај налог се односио на инструкције и активности, између осталог и на прислушкивање, војсци и полицији, не много драгог и увек “сумњивог” Милошевића. Бубица, коју је Слобо лично открио, била је смештена код гарнишне изнад прозора његове собе у његовом београдском стану. Лов на Милошевића се завршава у Хагу, када је пронађен мртав у својој ћелији 11. марта 2006. Време потрошено на лов, само није надмашило оно на Фидела Кастра, који је вешто избегао све атентате и дочекао дубоку старост.

Случај “прислушкивање КОС” је био наговештај доласка тешког периода за српски народ, време када су многи политичари из Србије, а и других република, осуђивали Милошевића као националисту и означавали га као опасност за опстанак СФРЈ. Такође, био је то и сигнал Западу да покрене своје“спаваче”, инсталиране међу политичарима, официрима ЈНА и ССУП, војвођанским аутономашима, такозваним дисидентима, слабом опозицијом и, горе од свега, међу албанским сепаратистима, који више нису ни крили жељу за одвајањем Космета од Србије. И, најгоре од свега – такозване невладине организације су биле те које су јавно радиле против Србије. Још тада створену синтагму – “Слобо је крив за све”, моћни спонзорисани опозициони и још моћнији западни медији нису ни до данас напустили.

Још једна прича, која такође говори о планирању атентата на Милошевића, заслужује посебну пажњу. Непосредно, пре или у време ратних дешавања у СФРЈ, МИ-6 обавештајна служба, израдила је документ о планираном атентату на Милошевића. Тај документ је тек угледао светло дана и објављен 17. марта 2000. године у лондонском“Индипенденту”, посуђујући га из књиге Стивена Дорила, историчара обавештајних служби.

Наслов тог документа је: “Нужност убиства српског председника Милошевића”. Документ је разрадио три могућа метода убиства Милошевића; први, да га убије већ добро обучена опозиција; други и најсигурнији – да га убију, у Србији инфилтрирани агенти МИ-6 – снајпером или бомбом; и трећи, који се већ потврдио и на примеру принцезе Дајане – смрт, намештањем саобраћајног удеса. Прва страна овог документа говорила је о политичкој оправданости убиства; наводно, због помоћи Србима ван Србије!?

После албанске побуне 1968., Устава из 1974. и, опет – побуне 1981., алабнски сепаратисти су кренули у отворену борбу за самосталност Космета, почињући са злоделима убистава, силовања и паљења неалбанске имовине. Због ових и осталих разлога, руководство Србије доноси одлуку да Иван Стамболић, тада председник Председништва СР Србије, оде на Космет и разговара са локалним лидерима. Десило се некако да, уместо да Стамболић оде на Космет лично, он, као шеф Републике, доле шаље Слободана Милошевића!?

Милошевићев долазак у Косово Поље, довео је до сукоба полиције (углавном полицајци албанске етничке групе) и масе народа који се гурао да што ближе приђе Дому културе у који је ушао Слоба. Милошевић је, привучен речима: “Бију нас, бију нас”, изашао на балкон Дома. Потресен, Милошевић је сишао у приземље и изашао испред Дома, окрећући се према маси одакле су допирали узвици и изговорио историјску реченицу: “Нико не сме да вас бије”. Народ је у тим речима видео искру наде. Иван Стамболић је рекао касније да су ове речи означиле крај СФРЈ.

Речи “Нико не сме да вас бије”, нису биле само обећање Србима на Космету да их неће више нико тући, већ и наговештај, да ће Србија предузети непосредне кораке на преузимању команде над силом на Космету. Пошто већина српског партијског руководства није подржала ове речи, Милошевић доноси одлуку о измени тог стања. У то време, речник партијског кадра је подразумевао што више општих места и што мање конкретно учињеног, а он је рекао оно што је народ разумео. Нико од политичара, па ни српских, сем Милошевића, није био спреман да подржи Србе на Космету. Због истине, благонаклоност САНУ, према ономе што Милошевић чини, била је нескривена.

Београдска партијска елита исмејавала је наступ младог и нервозног Слободана, као олако обећану брзину, критикујући га “да страствене речи могу само долити уље на ватру”. Милошевић се не обазире на овакву врсту партијског фразирања и одбацује га без колебања. Он хоће промене у односу Србије према Космету. Зато, креће у акцију, отпочињући низ активности, посебно на Осмој седници ЦК СКС, када уклањања Драгишу Павловића, Живану Олбину и добар део комунистичког врха у Београду; све оне, који нису били за подршку Србима на Космету.

Осма седница ЦК СКС је и почетак историјског периода, неформално названог, “Антибирократска револуција”, која се завршава 1989. године. Западни медији и западни део СФРЈ је урлао. Последњи корак овог политичког и храброг похода је и уклањање Ивана Стамболића, једног од највећих и најоштријих противника промене стања на Космету – враћања Космета Србији. Такође, Стамболић је био један од најљућих противника и критичара Меморандума САНУ. Стога, Стамболић је 14. децембра 1987., дакле исте године, разрешен са дужности председника Председништва Србије.

Једна саобраћајна несрећа, која се сматра првим покушајем атентата на Слободана Милошевића, десила се 3. јануара 1988., на аутопуту Загреб – Београд, када су на аутомобилу, тада председника ЦК Србије, пукле обе задње гуме, шаљући аутомобил у јаругу. Милошевић је задобио лакше повреде и већ сутрадан се нашао на послу. СУП Београда је утврдио да су гуме биле “дотрајале и да је нестручно урађена пнеуматика”!?

Јануара 1988. године, започела је уставна реформа у Србији, завршавајући 28. марта 1989. године, када су проглашени и уставни амандмани ИX – XЛИX. Тај дан је означен даном доношења новог Устава и враћања Србији државног и уставног суверенитета на целој територији Републике. Тај датум је проглашен државним празником.

Други и озбиљнији познат атентат на Милошевића, требало је да се деси на Видовдан, 28. јуна 1989. године – на прослави 600 година Косовске битке. Обавештајци руског КГБ су јавили српској тајној служби да су косметски Албанци припремили атентат. Атентат је био брижно испланиран и требло је да буде извршен на путу према или на самом Газиместану. СДБ Србије је брзо пронашла снајперску пушку у једном скровишту код Подујева. Да би ствар била још гора, показујући лоше односе у врху СФРЈ, ЈНА је избегла да уступи Милошевићу свој аеродром у Приштини и није поставила своје снајперисте око ТО Обилић као обезбеђење, јер, наводно, није добила одобрење из Београда. Било је то време потпуног неповерења у врху СФРЈ.

Прве демострације у Београду, познатије као Мартовске, одржане су 09. 03. 1991. године. ЕУ признаје БиХ 07. 04. 1992. године. У време сталних демострација, почетком марта 1992., а у јеку рата у Босни, Милошевићев аутомобил, избегавајући исцениран судар, ударио је у зид. Возач и лични чувар, Сента Миленковић, опет је направио чудо – избегао је најгоре. “Слобо не мењај возача”, писало је на транспаренту који су истакли Слобини политички противници на Теразијама. Због повреда, Слобо је завршио на ВМА, а пут у Брисел је одгођен. Тада, преко Дрине, могли су се чути вапаји: “Шта би било са нама Србима, да су убили Слобу. Вук би нас издао”. Све тамнији и тамнији облаци се надвијају над српским народом.

Још један удес – 18 јануара 1994., овај пут авионска несрећа, имао је карактер атентата. Наиме, додиријући писту аеродрома у Женеви, на авиону Савезне владе, пукле су обе гуме на левом точку. Пилот је рутински успео да смири авион, остављајући делегацију, укључујући и Милошевића, неповређеном.

Према трећем моделу, претходно поменутог плана МИ-6, атентат је требао бити извршен на Милошевића, на неком од његових службених долазака у Швајцарску. Место атентата, требало је да буде Женева. Замишљено је, по том плану и по речима агента МИ-6, Ричарда Томлинсона, да се према генералу полиције Сенти, који је возио Милошевића, упери ласерски зрак, приморавајући га, тако заслепљеног, да направи саобраћајну несрећу са смртним исходом – упадајући у језеро. Иначе, ово је на властити захтев – 29. августа 1998., изјавио поменути агент МИ – 6, пред париским истражним судом. Овај инцидент је имао посебно резервисано место у западним медијима.

Милошевић потписује Општи оквирни споразум за мир у Босни и Херцеговини, познатији као Дејтонски мировни споразум. Конференција је трајала од 1. новембра до 21. новембра 1995. године. Рат је заустављен. Од новембра 1996. до фебруара 1997., непрекидно се одржавају грађански и студентски протести против актуелне власти Слободана Милошевића; прво, само у Београду; а, нешто касније, и у осталим већим градовима Србије.

Непосредан повод демонстрацијама, била је наводна изборна крађа на локалним изборима 1996. године. Шетњу демонстраната са Новог Београда предводио је шеф, тада доста моћног СПО, Вук Драшковић. У једном таквој шетњи „пробијања кордона“, учествовала је и СПЦ, предвођена патријархом Павлом.

У новембру 1998., председник Клинтон је лансирао план за рушење владе СРЈ. Почетни акценат плана је на подршци сецесионистичким снагама у Црној Гори и марионетској опозицији у Србији. У априлу 1999., Наташа Кандић одлази на Космет због наводног прикупљања нових доказа!? Непосредно, по њеном доласку, Хашко тужилаштво подиже оптужницу против Милошевића. Славко Ћурувија, опозициони медијски магнат, убијен је 11. априла 1999. године. Ово убиство, некоме је очито требало. Дакле, Наташа Кандић, оптужница против Милошевића и убиство Ћурувије, све у истом месецу, исте године.

Милосрдни Анђео, око три часа у ноћи – 22 априла 1999. године, погађа кућу Слободана Милошевића. По савету обезбеђења, у то време нико од чланова породице није боравио у кућу. И ово убиство је избегнуто. Видевши да бомбе нису најефикасније, амерички и британски званичници су 8. јула 1999. године, открили још један убиствен план; у ствари, процурило је да се њихови диверзанти припремају за отмице наводних ратних злочинаца и Слободана Милошевића. Као награда за успешан лов, амерички Стејт департмент је обећао 5 милиона долара награде за Слобину главу.

Применом трећег модела – из поменутог документа “Нужност убиства српског председника Милошевића”, према чијој разради је већ покушан атентат на Милошевића, покушано је убиство и на Ибарској магистрали, 03. октобра 1999., овај пут, на Вука Драшковића. Деведесетих миљеник Запада, Драшковић је одавно, по мишљењу Вашингтона, постао сметало и расколник у опозицији. У Бања Луци, Милорад Додик, на састанку са главним хашким тужиоцем, обећава:“Моја Влада”, рекао је Додик,“чини све да Радована Караџића што пре пошаље у Хаг.”

На конференцији за новинаре, одржаној у новембру 1999. године, министар Горан Матић је рекао да иза атентата на Милошевића, који је припремала организација“Паук”, стоји француска обавештајна служба. Чланови ове групе су похапшени. Шеф те групе је изјавио да је један од чланова групе био “специјалиста за убијање камионом натовареним песком” – исти начин, као у случају Вукове Ибарске магистрале. Према извору СДБ Србије, каже се да је та група обучавана у НАТО бази. Месец дана касније, исте 1999. године, похапшени су чланови групе“ОСА” – Ослободилачке српске армије. Њихова намера је била, како каже исти извор, убијање Милошевића и повратак монархије.

Крајем јула 2000., ухапшена је група од четири холандска командоса, док је покушавала да пређе из Црне Горе у Србију. Током истраге, командоси су признали да су имали задатак да убију или киднапују председника Милошевића. Један од њих је рекао да је група планирала да киднапује Милошевића или бившег председника босанских Срба Радована Караџића.

У августу, Вашингтон отвара канцеларију за обуку српске опозиције у Будимпешти, обучавајући је на који начин да преотме власт у Србији. Иван Стамболић је 28 августа, прво киднапован, а затим одведен и закопан на Фрушкој гори.

И на крају, 01. априла 2001. године,“Привођење уз народну музику“, како је београдско „Време“ дало наслов свом чланку, завршен је лов на Слободана Милошевића. Остатак, до коначног циља – његове смрти, Слободан Милошевић ће провести у хашком затвору. О томе, како је убијен Милошевић постоји готово општа сагласност, како на личном, тако и на професионалном плану. Милошевић је пронађен мртав у својој ћелији, 11. марта 2006. године.

Извор: Интермагазин/Миленко Вишњић