Тешки војно-транспортни авион C-130 је бацио ово чудовиште тешко готово 10 тона, на комплекс подземних тунела и склоништа у рејону града Ачин (покрајина Нангархар, Авганистан). Према званичним подацима које је објавио Пентагон, ова „паклена“ направа састављена од смесе тротила, хексогена и алуминијевог праха, ликвидирала је најмање 36 бораца из терористичке групе „Исламска држава“.

Међутим, ово оружје без обзира на своју застрашујућу медијску репутацију, има доста ограничене ефекте на терену. Посебно када је непријатељ заштићен природним или вештачким објектима, тј. када се налази под земљом или у планинским шупљинама и пећинама. Ова бомба није намењена да уништава подземне објекте. Као и њена претходница из времена рата у Вијетнаму (BLU-82 Daisy Cutter), GBU-43 је искључиво намењена за уништавање густих шума у циљу рашћишћавања простора за слетање транспортних хеликоптера са специјалним „шок“ трупама, као и за неутралисање минских поља.

Такође, њена тактичка употреба је веома ограничена у судару са непријатељем који има развијен систем ПВО. Захваљујући својој величини, као и гломазној и веома рањивој платформи која је једина оспособљена да носи ову бомбу (C-130), она је идеална мета за ПВО комплексе као што су „Тор“ „Панцир“ и сл.

Титула најтеже бомбе у историји не припада дотичној GBU-43, већ њеној млађој сестри GBU-57  (Massive Ordnance Penetrator). Ова паметна бомба је намењена уништавању подземних склоништа, као што су стратешка командна места или подземни тунели у којима се налази софистицирана борбена техника, постројења за обогаћивање уранијума и сл. Са својом тежином од 13,6 тона, GBU-57 је способна да продре и до 60м у дубину земљине коре или 19м кроз подземни објекат заштићен плочама од армираног бетона. Прву серију од 16 ових бомби, добиле су јединице РВ САД још 2011.године. Ова бомба још није имала своју борбену премијеру.  

Ипак, најјача конвенционална авио-бомба је конструисана у Русији. Ради се о супер-вакуумској бомби ОДАБ-9000, која је тестирана 11. септембра 2007. године. Платформу из које је ова бомба бачена представљао је суперсонични стратегијски бомбардер Ту-160. Њена разорна снага је заиста чудовишна. Наиме, експлозија ОДАБ-9000 је еквивалентна снази 44 тоне ТНТ-а, што је готово 4 пута јаче од горе поменуте америчке „мајке свих бомби“- GBU-43. Ова бомба, је способна да у радијусу од 300м, уништи све што је људска рука икад створила. Руси су ову бомбу прозвали „оцем свих бомби“, а она се и даље налази у статусу војне тајне. Није познато колико је до сада направљено ових бомби, као и које су ваздушне јединице са њом опремљене.

Друго место по снази представљају тешка артиљеријска оруђа великих калибара. За њихов развој и конструисање посебно су интересовање имале војне индустрије СССР-а али и САД. Обе државе су настојале да направе артиљеријско средство које ће на веома ефикасан начин омогућити удар тактичким нуклеарним бојевим главама по концентрацијама непријатеља, у ближој дубини фронта (оклопно-механизоване јединице, центри везе и сл.).

СССР је на том плану интезивно радио, и за извршавање таквих задатака конструисана је тешка самоходна хаубица 2с7 „Пион“ у кал.203мм, као и њена каснија модификација 2с7М „Малка“. Обе хаубице нису оспособљене да само испаљују специјалну муницију (тактичке нуклеарне пројектиле снаге 2.0-2.5 кт), него су могле да дејствују и класичним конвенционалним гранатама, као што је нпр. реактивни парчадно-фугасни пројектил ЗФОФ35. Иако има тежину од готово 110кг, овај пројектил из хаубице „Пион“ може да добаци на даљину и до 50км.

Западне државе су такође активно радиле на развоју тешких артиљеријских оруђа. То се пре свега односи на период 2. светског рата када су Немци на Источном фронту користили супер-оруђа попут самоходног мерзера у кал.600мм „Карл“, и џиновског топа монтираног на железничким шинама у кал.800мм „Дора“. Од дејстава ових оруђа посебно су пострадали градови Севастопољ и Брест. Нешто касније и Американци су развили сличну концепцију оруђа под именом „Little David“, који је у ствари представљао тешки минобацач у кал.914мм. Међутим, због свог скромног домета од свега 9,1 км и генералне нефункционалности на покретљивом фронту, ово оруђе никада није ушло у наоружање, тако да је брзо послужило као музејски експонат.

За време Хладног рата команда Оружаних снага СССР-а активно је тражила начин да се супростави америчкој флоти носача авиона, којa је све више остваривала превласт над светским морима и океанима. Једно од тих решења се огледало у развоју и конструкцији тзв. ударних екраноплана-ракетоносаца „Лунь“, који је представљао својеврстан хибрид брода и авиона. Захваљујући својој револуционарној концепцији и техничко-тактичким карактеристикама, Американци су ово борбено средство прозвали „Каспијским чудовиштем“. Са својим димензијама које су износила 75 метара по дужини, и 20 метара по висини, екраноплан „Лунь“ је могао да на површини воде развије брзину од чак 500 км/ч. Његов први прототип је светло дана угледао 16. јула 1986. године.

Главна тактичка предност у експлоатацији овакве концепције се огледала у томе, што се „Лунь“ могао неприметно прикрасти непријатељским бродовима. Низак профил лета, практично лебдење изнад воде, обезбеђивало је екраноплану да у великој мери остане „испод радара“ и да се захваљујући својој брзини, максимално приближи непријатељском објекту или групи непријатељских објеката. У налету је могао да лансира 6 суперсоничних против-бродских ракета „Москит“, ниског профила лета, које су опремљене пробојно-рушећим бојевим главама тежине 300кг, способне да униште велике пловне објекте као што су носачи авиона.

Нажалост, пројекат „Лунь“ није заживео. Надолазећи колапс СССР-а је и овај пројекат, бар за сада, однео у историју. Тренутно, руски научници су дали предност развоју суперсоничних ракета великог домета ваздух-море, копно-море. Очекује се и скоро усвајање хиперзвучне ракете „Циркон“, тако да су шансе за реактивирање овог пројекта доста мале.

Поред пројекта „Лунь“ руска научна елита је у циљу сламања америчке доминације на морима, развила јединствено оружје које ни данас по својим карактеристикама, нема аналога у свету. То се односи на конструкцију тзв. ракете-торпеда „Шквал“ (Немци су саопштили да су развили ракету-торпеду „Баракуда“, док се на сличној концепцији оружја ради и у Исламској Републици Иран, али за сада је то све још у експерименталној фази).

Ово средство је за разлику од претходног пројекта усвојено у наоружање РМ СССР-а, давне 1977.године. У својим базичним варијантама „Шквал“ (прев.“Вихор“) искључиво је био опремљен нуклеарним бојевим главама снаге 150кт. Касније су на њега додаване конвенционалне бојеве главе, док су последње модификације опремљене бојевим главама еквивалентна 350кг високо-бризантног експлозива.

Главна карактеристика ракете-торпеда је његова изузетно велика подводна брзина. Према различитим проценама „Шквал“ испод воде јури брзином од готово 200 чворова/370кмч (поједини аутори сматрају да његова брзина премашује 500 км/ч). Такве перформансе су постигнуте применом подводног ракетног мотора, који се напаја помоћу хидрореактивног чврстог горива, што му даје велику потисну снагу. Том приликом се око торпеда ствара ефекат ваздушног мехура, који драстично смањује отпор воде – ефекат суперкавитације.

Основни недостаци ракете–торпеда „Шквал“ је његов мали оперативни домет који износи „свега“ 13км. Поред овог ограничавајућег фактора, јавља се и проблем који је везан за стварање великог шума и вибрације приликом лансирања овог торпеда, који у великој мери демаскира позицију подморнице која изводи напад. Такође, ограничена је и његова ефикасност у борби против других подморница, јер је дискутабилна његова примена на дубинама већим од 30м.

Амери признали да  од "мајке свих бомби" четири пута моћнији Путинов „отац свих бомби”. Више о томе читајте ОВДЕ.

Извор: Руска реч