Москва и Београд тренутно не откривају много, тек да заинтригирају јавност, па саговорници РСЕ сматрају да набавка руске “ракетне аждаје” није реална.
“Ипак се у изјавама Вучића и Пескова види јак пропагандни ефекат. Јавно мњење је спремно да прихвати и наговештај да се разговара о С-300 као свршен чин а то је оно што је најважније властима у Србији – да створе слику како имају посебне односе са Русијом и озбиљне намере у преговорима о набавци наоружања”, каже војни аналитичар Александар Радић.
Писање таблоида о наводно сигурној набавци С-300 разбуктао је прилично резервисан, чак тајанствен, одговор портпарола Кремља Дмитрија Пескова, на питање да ли је председник Русије са премијером Србије Александром Вучићем разговарао о испоруци тог система.
“Војнотехничка сарадња је изузетно осјетљива тема. Могу да потврдим да се она разматра у највишим политичким круговима”, навео је Песков.
На то се изјавом надовезао Вучић, рекавши да је С-300 поменуо у разговору са Путином и председником Белорусије Александром Лукашенком, али да о томе “немамо договор”.
Владе Радуловић, из Атлантског савета Србије, напомиње да су изјаве и писање штампе једна ствар, а стварност нешто сасвим друго.
“Систем С-300 спада у стратешко наоружање и заиста је нереално очекивати да ће га Русија препустити Србији. Нарочито у ситуацији када Србија веома тесно и блиско сарађује са НАТО, када са тим војним савезом има потписане све могуће споразуме и организује бројне заједничке вежбе и активности”, наводи Радуловић.
Србија се за С-300 безуспешно интересује јод од деведесетих година, а прича о набавци кулминирала је уочи НАТО бомбардовања 1999. Од тада до данас, упркос у последње време интензивним преговорима о куповини руске технике, у Србију су из Русије стигла само два хеликоптера Ми-17, прве нове војне летелице после 30 година.
Александар Радић сматра да Војска Србије има прече потребе од С-300.
“Створен је мит о томе како је противваздушна одбрана кључна узданица одбране српских интереса, да можете да будете безбрижни ако имате С-300. На жалост, мимо струке и по некада чак и мимо здравог разума, код нас је створена слика како би ситуација 1999. била битно другачија да је оборен који противнички авион више”, појашњава Радић.
Иако је Русија пред НАТО бомбардовање СР Југославије одбила да јој испоручи овај сложени комплекс, митски статус који је свих ових година задржао у српској јавности оснажен је доласком Владимира Путина на сцену и званичним јачањем руско-српске сарадње, који таблоиди подупиру текстовима у којима тврде да набавком С-300 Србија постаје регионална војна сила и одбрамбени “бенседин”, лек за смирење за свакога ко би је можда напао.
“Русија има веома снажан мотив да врши притисак и јача свој утицај на Балкану, пре свега у земљама које нису чланице НАТО. Са друге стране, нашим политичким елитама одговара то да Србија није прозападно орјентисана, већ нека земља која игра на два фронта”, објашњава Владе Радуловић чињеницу да је С-300 постао тема врха Кремља и српских званичника.
Мада је одлука о продаји С-300 било којој земљи у великој мери политичка, Србија има један проблем више. Није довољно богата за њега. Већина аналитичара одбија да говори колико кошта, јер то зависи од варијанте у којој се узима и договора страна у аранжману, али се из појединих извора може видети да је, рецимо, цена комплета С-300 са 12 лансирних уређаја око 115 милиона долара. У Русији полако излази из производње, која уводи савремени С-400, а на видику је већ и С-500.
“Ако данас купите неки ракетни систем који је ‘мртав’, који више није у производњи, онда морате да рачунате са тим да ће цена резервних делова, ако их има, брзо расти до високих сума. За то ће морати да се пронађе новац, док су у исто време дневнице у војсци 150 динара”, каже Александар Радић.
С-300, који је Русија увела у оперативну употребу крајем седамдесетих, у војном смислу има бруталне карактеристике. Непријатељске ракете и авионе ефикасно уништава у радијусу до 150 километара, истовремено може са по неколико ракета да погађа више циљева који долазе из разних праваца.
Тако моћан систем, који је жеља и многих богатијих земаља, добро би дошао Србији чија Противваздушна одбрана (ПВО) је, као и Ратно ваздухопловство, у лошем стању. Окосница ПВО сада су ракетни системи совјетске производње С-125 “Нева” и модернизовани “Куб”.
Србија би требало да унапреди војску, закључује Владе Радуловић, али у оквиру својих могућности.
“Можда не са С-300, него комбинацијом система ‘Бук’ који је компатибилан са ‘Куб’-ом. Онда би, са обновљеном ловачком ескадрилом, Србија у најминималнијој мери имала покривен ваздушни простор и омогућила заштиту своје територије”, оцењује Радуловић.
Како су јавили московски медији, на састанку Путина и Вучића 27. марта у Москви разматрана је намера Србије да купи противавионске ракете “Бук”, али и хибридни ПВО комплекс “Тунгуска”.
Последња велика прича о руском оружју за Србију била је набавка МиГ-ова 29, о којој се увелико говорило уочи недавних избора, али шест половних авиона још није стигло у Београд, нити има информација када ће се то догодити. Погледајте кaко гађа С-300:
Рама хоће рат, Шиптари спремају хаос на Косову! Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Слободна Европа
