Последње три године Обаминог председништва су нагласиле две веома различите стратегије које су напредовале истовремено од стране САД-а и земаља које су се супротстављале њиховом империјалистичком прекорачењу, првенствено Русија, Кина и Иран. Они су тражили сарадњу, док су САД, са својим великим чекићем, карактеристично биле у потрази за ексерима да их закуцају. Ипак, руководство међународних односа је увек настојало да одржи дипломатске канале, чак и успостављањем мера предострожности у војној арени, као што је директна комуникација на врхунцу тензија 2014. године у Украјини.
Са ДНРК, Обама је усвојио став стратешког стрпљења, а не став војног насиља какав је заузео Трамп. Са Ираном, Обамин тим је уговорио нуклеарни споразум који је обухватао много дипломатије између Москве, Пекинга и Вашингтона.
Неко би скоро могао рећи да су, са изузетком Украјине и Сирије, односи између Вашингтона и главних канцеларија у Евроазији имали својих успона и падова, али су ретко достизали ниво забринутости која је виђена у првим данима Трамповог председништва.
Узмимо Сирију као пример. Обама се опирао притиску да бомбардује земљу после хемијског напада под лажном заставом који су спровели побуњеници Ал Каида. Медији и обавештајне службе су оптужили Асада, али је Обама то прозрео и одлучио против даљег мешања у сиријско блато. Суочавајући се са сличном ситуацијом, Трамп је одлучио да настави и да бомбрдује суверену нацију, стварајући повратни ефекат чије је крајње резултате у овој фази тешко разлучити.
Свакако, један од првих резултата је било укидање било какве сарадње између САД-а и Русије у Сирији. То значи да свака нација која делује против исламског тероризма у Сирији неће више имати бити вољна да даје додатне уступке Вашингтону. У последњих неколико недеља, Москва и Дамаск су радије гађали ИД и Нусра Фронт, док су наносили реалтивно мало штете Исламистима у земљи који су под контролом Вашингтона и њихових савезника, углавном ФСА и њених подружница.
Овај руски став је из поштовања према Керијевом првобитном захтеву упућеном Лаврову да се направи јасна разлика између терориста и такозваних умерених побуњеника. Москва је од самог почетка свесна да нема суштинске разлике између Нусра Фронта, Ал Каиде и других мањих ИД скраћеница окупљених око ФСА. Све групе су наоружане и боре се против легитимне сиријске владе, што их чини легитимним метама, посебно након америчког једностраног бомбардовања Сирије.
Стратегија Дамаска, Техерана и Москве је усмерена на проналажење заједничког разумевања, са дипломатске тачке гледишта, како би се Вашингтон довео за преговарачки сто. Концесије обе стране су биле неопходне, а из перспективе руских снага, фокусирање на Нусра Фронт и ИД је био добар преговарачки модел.
Након Трампових акција у Сирији, свака врста сарадње је суспендована, а очекује се да ће савезници Дамаска, као одговор, посебно циљати америчке посредничке снаге у Сирији. Последица ће бити та да ће САД имати још мање утицаја у Сирији него пре слања својих 60 и нешто ракета.
Поред тога, Трампова намера бомбардовања би се требала посматрати као тежња да повећа своју преговарачку позицију са Москвом по питању Сирије. Оно што изгледа америчком председнику није јасно је то да његови поступци могу имати супротан ефекат. Путин сигурно није тип особе која допушта другима да га застраше или поставе у слабију ситуацију. Ако је Трампова намера била да створи идеалне услове за Тилерсона и Лаврова да успоставе кооперативни однос, можда би било прикладно питати какво размишљање Трамп има о међунарнодним односима.
Након ове безобзирне акције у Сирији, Трамп ће много теже спровести свој план да порази ИД, ако је то још увек план. И тако ће још једно предизбоно обећање – оно да избрише ИД са мапе – вероватно бити прекршено. А да не помињемо да ће СДФ, курдске снаге, од сада сиријске и руске снаге гледати са више непријатељства, као копнене трупе које су супротстављене америчкој војсци.
С обзиром на непредвидивост САД-а, Дамаск не може искључити могућност да је коначна намера Вашингтона да настави првобитни план о подели Сирији, као што је предложено од стране Брукингс института и прихваћено од стране неоконзервативаца и либерално-интервенционистичке гомиле. Москва и Дамаск не могу веровати Вашингтону, а то искључује многе могућности за Трампа да води спољну политику која је у складу са његовим предизборним обећањима.
Председник Си је током сиријског бомбардовања био на дипломатском састанку са Трампом, а о војној акцији му је речено на крају састанка. Врло је вероватно да је Трамп желео да пошаље поруку кинеском председнику и, индиректно, Ким Џонг Уну, лидеру ДНРК. За америчког председника, то је све демонстрација силе, усмерена на враћање америчке улоге у свету и диктирање дипломатских услова по питању решавања разних сукоба или области тензија широм света. То је приступ који је скоро у потпуности елиминисао било какву могућност за сарадњу са Пекингом и Москвом.
Путин, Си и Рохани морају заборавити на било какве наде за сарадњу са Вашингтоном. За њих је вађно да пошаљу снажну поруку Трампу да је фронт који се противи америчком империјализму компактан и спреман да реагује у случају даљих провокација. Наравно, такав одговор не мора нужно бити са војном акцијом, већ са свим алтернативама које су на располагању, као што су области финансија, економије и дипломатије.
До пре неколико недеља, Москва, Пекинг и Техеран су били усмерени на решавање проблема са Вашингтоном како би пронашли стратешки баланс у међународним односима. У овом тренутку, требало би да буде јасно да ова стратегија неће функционисати. Ми се налазимо у мултиполарном свету, што је синоним за нестабилност. Идеални услови за равнотежу политичких снага леже у заједничком дуополу који подсећа на ситуацију која је постојала током Хладног рата.
Чак и униполарни моменат гарантује већу нестабилност у одређеном смислу, с обзиром на несрећну диспропорцију силе коју је САД уживала током 1990-их година. Оно што је Трампу тешко да разуме је да се у мултиполарној стварности шансе за сукоб знатно повећавају.
Трамп се меша директно или индиректно у многе ситуације, од иранског учешћа у Сирији, под претњом америчких партнера као што је Саудијска Арабија; до употребе руских снага у Сирији; уз вишегодишње кризе у Украјини; и нестабилност на Кавказу и Централној Азији. У Кини имамо аутономну област Синкјанг, Јужно кинеско море, и да не заборавимо тензије са Њу Делхијем, као и експлозивну ситуацију у ДНРК. Ако је Трамп уверен у то да ће моћи да контролише све ове ситуације, чак и уз употребу војске, како би постигао боље преговарачке позиције, онда је најбоље да се сви припремимо за нуклеарну зиму.
Кључно питање за Кину, Русију и Иран мора нужно бити да се стави акценат на повећање сарадње у неколико области, као што су финансије, економија, војска и политика. До пре месец дана, као резултат Трампове победе над Хилари Клинтон, све ове три нације су тежиле сарадњи у области међународних односа са САД под једнаким условима. Након онога што се десило у Сирији, они су у потпуности схватили да је та прилика сада у опасности због Трампове јасне жеље да ризикује све како би побољшао своју преговарачку позицију. То је несмотрени став једног неприпремљеног председника.
Амерички долар мора бити искључен у трговинским споразумима између ове тру државе. Још једна важна ствар је стварање залиха злата колико год је могуће. Са овим методама, биће могуће супротставити се америчком притиску без улажења у војни сукоб. Организације као што су БРИКС, СЦО, Евроазијска унија, морају нужно прихватити изазов који им је задао Трамп лансирањем 59 ракета на Сирију, и показати какве је последице Трамп себи нанео тим својим импулсивним поступцима.
Москва, Техеран и Пекинг имају подстицај да коначно превазиђу било какво оклевање и да се потпуно искључе из западног система. Уместо креирања алтернативних начина да функционишу на економском и финансијском плану, они би требало да покушају да замене постојећи, чинећи га ирелевантим и непогодним за друге нације.
Примарни циљ ова три народа од сада мора бити да реше сваки међусобни спор и да формирају савез који превазилази само питање економске или финансијске погодности. Циљ треба да буде да се креира културни и друштвени систем који може представљати прилику за треће земље насупрот предаторском капитализму и неконтролисаном империјалистичком приступу какав изгледа има Трамп.
Трампове акције су на крају погоршале стање САД-а. Неуспех војне операције која укључује лансирање Томахавк ракета, показао је Америци да су данас више папирни тигар него непобедива ратна машинерија каквом се представљају. Деценије корупције на највишим нивоима војно-индустријског комплекса су коначно почеле да утичу на спсобност САД-а да води рат.
То је запажање које је табу тема међу САД и њиховим савезницима, који морају да задрже илузију зарад одвараћања, као и да омогуће да лако зарађен новац настави да пуни џепове оних који профитирају од овог корумпираног система. Стварност нам показује да су у било каквом сукобу САД рањиве и показују недостатак борбене готовости.
У оваквој ситуацији, стратегија Москве и њених савезника је да произведу системе наоружања који су способни да нанесу знатну штету Америци по ниској цени, с обзиром да Москва не може једноставно да одштампа још новца и набије дуг остатку света како би финансирала своје ратове.
Одличан пример тога се може видети са противбродским ракетама које Москва поседује, које су у стању да униште америчке носаче авиона који се сматрају главним ослонцем америчке ратне стратегије. Ракета која кошта неколико стотина хиљада евра може нанети штету носачу авиона који вреди неколико десетина милијарди долара, што наноси смртни ударац кредибилитету америчког војног положаја.
Ако Трамп настави овим деструктивним путем, као што је случај са подстицањем Црне Горе да уђе у НАТО након изборне кампање у којој је овај атлански савез окарактерисао као застарео, он ће само добити супротан ефекат од оног који жели, што је, рецимо, гора преговарачка позиција са америчким конкурентима као што су Москва и Пекинг.
Можда је време да се запитамо да ли је Трампу заиста стало да смири међународне односе, у циљу посредничких договора са позиција снаге, или је његов крајњи циљ да једноставно очува униполарни моменат Америке на било који начин, па чак и са ратом.
То је перспектива коју треба нашироко да размотре земље као што су Иран, Русија и Кина како би пронашле савршен асиметрични одговор кроз економска, финансијска, политичка и социјална средства да се избегне директан сукоб.
Чини се да је рат између америчких елита дошао до краја и изгледа да су неолибрали и неоконзервативци победили. Ратови и хаос ће се наставити, као и последњих деценија америчке спољне политике. То је тужна чињеница са којом ће народи који се противе Вашингтону морати да се носе.
Русија гомила трупе на граници са Северном Корејом, Путин неће дозволити Трампу да нападне и за то има јак разлог. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: webtribune.rs
