Прошло је више 70 година откако је у Загребу због злочина у Јасеновцу обешен Мирослав Филиповић, неславно познат и као “фра Сотона”, један од по бруталности и садизму најозлоглашенијих усташких злочинаца из Другог светског рата. Рођен је у Јајцу 1915. а 1938. године се замонашио и ушао у фрањевачки ред у самостану Петрићевцу у Бањалуци, добивши духовно име Томислав. Одавно више није познато како је тај човек већ до своје 26. године живота постао радикални екстремиста, али се зна да је већ у првим данима НДХ његов надређени у самостану тражио од њега да престане да се петља са усташама. Он то није послушао и чим је 1942. дипломирао теологију у Сарајеву, постао је војни свештеник у усташкој касарни. Исте године забележено је да је учествовао у покољу око 2.300 цивила у предграђима Бањалуке, а људе је често убијао секирама и крамповима.
Оно што је о Филиповићу тада забележено, из данашње перспективе може се чинити као пука фикција. Већ у усташкој униформи, јер фрањевци за њега више нису хтели ни чути, он и још неколико усташа затекли су у селу Шарговцу 52 деце усред наставе.
Ушли су у један разред, пристојно поздравили учитељицу и децу, да би Филиповић замолио наставницу да одабере неког од ученика. Филиповића су у том крају јако добро знали, поздрављао се са мештанима, па је учитељица мислила да жели да неко од ученика нешто одрецитује. Одабрала је извесну Радојку Гламочанин, да би он дете, које му је пришло сасвим без страха, подигао на учитељицин сто и нагло јој пререзао врат ножем. У хаосу који је уследио рекао је својим усташким колегама: “Усташе, ово ја у име Бога покрштавам ове изроде и ви следите мој пут. Ја примам сав грех на моју душу, а вас ћу исповедити и решити свих греха.”
На суђењу 1945. године Филиповић није признао да је учествовао у клању 52 деце, али јесте признао да је видео како се из тог покоља усташе враћају обливени крвљу. Суд му тада није веровао. Као што у његову невиност за тај покољ у фебруару 1942. није веровао ни генерал Вермахта Едмунд Глаис фон Хорстенау, војни изасланик при Велепосланству Трећег Рајха у НДХ. Папински легат у Загребу га је суспендовао и Филиповић је накратко завршио у притвору као оптужен за “претеране злочине” по тадашњем немачком ратном праву, јер нацисти апсолутно нису видели рачуницу у почињању злочина над цивилима који су тиме били практично натерани да узимају оружје против окупатора.
Међутим, фра Сотону, што је надимак који је временом добио Филиповић, из затвора је извукао Вјекослав Лубурић, тада директор логорског система у НДХ, и сместио га у Јасеновац. Као једног од кољача, наравно, накратко и као управника Јасеновца, односно Старе Градишке. Био је у стању човеку пререзати гркљан, а потом распорити га преко ребара и стомака. Једном је приликом 56 босанских Јевреја повезаних жицом изударао секиром и побацао у јаму. Другом је приликом 42 затвореника једног по једног устрелио у потиљак.
Имао је својеврстан обичај да покољима приступа ритуално, изговарајући да је “правда задовољена”. Преживели су сведочили и како је, благо се смешећи, једном пришао мајкама с децом, тек пристиглима у логор. Почео је да се игра са једним дететом и да га у игри баца у ваздух. Жене су тек тад виделе да у једној руци има бајонет и да се пред осталим усташама зафркава као да дете промашује нож. Из трећег пута дете је дочекао на бајонет, а у хистерији и плачу жена, настао је покољ у којем су их све побили. Лубурић је Филиповићем био импресиониран, па га је као “мајстора” прозвао Мајсторовић.
Почетком маја 1945. године Фра Сотона је побегао у Аустрију, и предао се Британцима, који су га одмах изручили југословенским властима. После је изведен пред војни суд. Зато што је као један од водећих команданата усташке терористичке војске суделовао у Босни, у околини Бањалуке, посебно села Дракулићи, као и у Херцеговини у тзв. чишћењима, у којима је масовно убијао невино становништво, палио њихову имовину, мучио, пљачкао, одводио у логоре, те као командант усташког логора у Јасеновцу у периоду од 10. јуна 1942. до 27. октобра 1942. и логора у Старој Градишки у периоду од 27. октобра 1942 до 27. марта 1943. извршио масовне злочине, лично или као наредбодавац.
Војни суд Команде града Загреба га је 29. јуна 1945. године прогласио кривим и осудио на смртну казну вешањем, трајан губитак грађанске части и конфискацију имовине. На суђењу је Филиповић признао “само” стотињак својих убистава, правдајући их “наређењима која је морао извршавати”. Остала убиства је негирао, као и силовања у логору пре покоља, али је рекао да их јесте видео. Усташе су у Јасеновцу поклале 11 рођака Николе Тесле, а данас га својатају да је Хрват. О томе читајте ОВДЕ. Извор: Телеграф
