Пише: Иван Ристић Схватање да промена власти на изборима доноси промену из корена у погледу функционисања државе, а која ће се муњевито одразити и на животни стандард и квалитет живота грађана, пре личи на списак лепих жеља него на рационално и објективно сагледавање политичког процеса. Медији својим површним извештавањем креирају атмосферу у коме се политика посматра атомизовано, кроз скуп појединаца који се организују и теже да остваре утицај на институције система, и сегментирано, као низ изборних циклуса, изолованих и ни у једном погледу зависних једни од другог. Када се томе дода непознавање елементарних макроекономских агрегата, јасно је да од политиколошког концепта „рационалног бирача“ остаје само мртво слово на папиру.
У тако креираној представи, лако пријемчивој најширем спектру бирачког тела, занемарују се две паралелне нити политичког процеса – цикличност и континуитет. Постоји низ фактора који утиче на одлуку просечног бирача када се сам нађе иза паравана на изборима. То је ретко свестан и рационалан процес, и још ређе одлука која се доноси на основу темељног претходног информисања и објективно проверивих критеријума, али се из њега могу извући неке правилности које начелно важе у највећем броју случајева. Цикличност је карактеристика која прожима све демократске системе, док је очување континуитета начелно корисних политика неопходно како би друштво ишло напред. Базично неразумевање ова два елемента политике доводи до широког спектра могућности које на располагању стоје спин докторима.
Планери изборних кампања полазе од манипулације бирачима. Посматрани кроз визуру изборних стратега, они се сматрају или недовољно компетентним и информисаним, или се посматрају као аморфна маса чији је највећи део могуће обликовати по жељи. Рационалан бирач постоји само у политиколошкој теорији, а његову одлуку углавном креира низ различитих врста фактора. Ипак, иако далеко од очију и перцепције просечног бирача, суштина одлуке је углавном рационална и базира се на правилном темпирању економског и политичког циклуса.
Политички и економски циклуси
Политички циклус као угаони камен демократског процеса често се сагледава једнострано, идеолошки пристрасно, и – што је најпогрешније – изоловано од пређашњих циклуса и бремена које носе они који би тек требало да уследе. Просечан бирач је склон да занемари дуготрајан утицај претходних циклуса на садашњи, као и да занемари чињеницу да се евентуални озбиљни резултати садашњег циклуса не могу видети одмах или непосредно након спровођења конкретне политике. Са друге стране, економским циклусима преко монетарне и фискалне политике кормилари политика. Они зависе од неких других законитости, па се не поклапају са политичким циклусима, и грађанима углавном нису видљиви. Непоклапање привредних и економских циклуса омогућава да се они прилагођавају политичким потребама, и то је тренд карактеристичан за већину држава света.
Економски циклус требалло би схватити као инструмент који влада својом диригентском палицом и може да користи за штимовање макроекономских агрегата у политичке сврхе. Експанзивна монетарна политика централне банке може да омогући упумпавање веће количине новца у систем различитим инструментима, што резултира правовременим подстицањем тражње. Правовремено подстицање тражње доводи до раста реалних агрегата, а одложени ефекат инфлације долази тек пошто су избори добијени. Однос инфлације и незапослености мери Филипсова крива, и оне су у поједностављеном моделу у директној колизији. Већа инфлација значи мању незапосленост, и обрнуто. Нижа инфлација чува дохотке богатих, док је сиромашнима важнија стопа незапослености. Таквим моделом левичарске владе теже да се опредељују за вишу инфлацију и нижу незапосленост, док десничарске теже супротном циљу. Међутим, када се приближе избори, ствари се мењају, па левичари обуздавају инфлацију, а десничари незапосленост, да би се после избора ствари вратиле у „природно“ стање. Такво деловање је могуће у државама са снажном егзекутивом и де фацто слабом централном банком. Гласачи имају краткотрајно памћење, оријентисани су на блиску прошлост и имају крајње ограничену моћ предвиђања будућих трендова. Они углавном гласају за постојеће кандидате ако су економски резултати пред изборе били добри. Гласачи своје одлуке базирају пре свега на односу инфлације и незапослености, јер се ове економске категорије непосредно одражавају на животни стандард и навике сваког становника, а њихове нуспојаве су у основи лако схватљиве грађанима. Неразумевање овог модела, као и сложених макроекономских процеса, свесно или не, ствара забуну код просечног бирача и доводи до стратешког гласања.
