Свакако у то спадају ваздушни окршаји на небу Авганистана и Пакистана где су се суочили совјетски мигови 21, 23 и 29, сухој 17 против пакистанских Ф-6, миража III и савремених ловаца Ф-16.
Прве године интервенције Совјети су ојачавали и дограђивали постојеће базе у Авганистану. Први ловци који су стигли у ту централно азијску државу били су МиГ-21. Ови ловци су обично дејствовали у пару. Док би један пружао заштиту избацујући ИЦ мамаце у случају напада ПВО системима СА-7, дотле је други нападао циљеве на земљи, обично наоружан са 4 лансера НРЗ УБ-32 калибра 57 мм, две бомбе од 500 кг или чешће чешће четири бомбе од 250 кг, односно 4 ракете калибра 240 мм за гађање циљева на земљи. 
Како су се борбе против «муџахединских» јединица распламсавале тако се повећавао и број летелица које су ангажоване у ватреној подршци трупама на терену, самим тим увећао се број и авио полетања за ове задатке.
Совјети, већ наредне 1980., уводе и јуришнике Су-25. Иначе мигови су отварали ватру са висине од 2.000 метара. 
Борбе совјетских јединица против муџахедина захватиле су читаву територију земље, а велики број устаника своје базе формирао је у Пакистану, уз само границу са Авганистаном. Формирање база устаника у суседном Пакистану постало је веома осетљиво војно-политчко питање. У почетку је било наређено совјетским и авганистанским пилотима да лете до саме пакистанске границе. Пакистан је у почетку изражавао забринутост и избегавао је директни конфликт са совјетским ловцима и бомбардерима због лоше опремљености. Било је ванредних полетања у пресретану „непознатих“ летелица већ 1979., када су узлетали Ф-6 и миражи III. Ово су били летови само у циљу пресретања, али ловци се не упуштајући у ваздушне дуеле. Међутим, због блиског совјетског пристуства, САД је одлучио да Пакистаницма прода најсавременије летилице Ф-16А. Баш ови авиони су касније одиграли значајну улогу у окршајима са совјетским ловцима МиГ-23.
Потрага за одбеглим муџахединским јединицама интезивирало је прво упаде авганистанских, а касније и совјетских летелица и нападе на кампове базирања и обуке у суседном Пакистану. Година када је кап прелила чашу била је 1986. Тада су, 12. априла полетели Пакистански ловци Ф 16А према групи совјетских Су-25. Ракете В-В су лансиране, али ниједан сухој није био оштећен, а камоли и оборен. Ова акција није умањила жељу у проналажењу и дејству по муџехединима, па се створила нова прилика за акцију која је уследила већ 16. априла исте године. Сада су у пресретање полетели миражи IIIЕ који су се сусрели са авганистанским МиГ-21. У краткотрајном али жестоком окршају неколико авганистанских мигова је оборено и они су пали на авганистанску територију.
Нови пакистански ловци Ф-16А прилику за прву акцију добили су већ 17.маја 1986 када су пресрели авганистански Су-22 који је бомбардовао муџахединске кампове на пакистанској страни границе. Совјети су признали губитак летелице и у базу Баграм, недалеко од Кабула пребазирали 120.ловачки пук наоружан са 29 ловаца МиГ-23 МЛД и пет двоседа МиГ-23 УБ наоружаних ракетама ваздух-ваздух Р-24Р и Р60М. Ознака „МЛД“ указивала је на најновију верзију овога ловца која се је одликовала аеродинамичким изменама и бољим маневарским могућностима, посебно у области лета на великим нападним угловима.
Појава ловаца МиГ-23 вероватно је утицала на затишје у дуелима, иако је совјетским пилотима било строго забрањено да нападају Пакистанце осим у случају самодбране. Затишије у ваздушним окршајима трајало је до почетка 1987., када је у Авганистану совјетска армија покренула низ офанзива у циљу разбијања муџахединских јединица. У тим операцијама ангажован је био велики број бомбардера који су нападали побуњеничке руте снабдевања. Као последица свега тога, Пакистанци су почели све чешће да дижу своје ловце у ваздух.
Њихово патролирање је интезивирано уз саму границу са Авганистаном, у чијој провинцији Кост је извођен највећи број дејстава совјетскиих и авганистанских авиона. Уследио је један инцидент, када је оборен совјетски Ан-26 који је 30. марта достављао опкољеним јединицама људство и материјал. Е ово је прелио чашу али сада на „савезничкој“ страни. Иначе у том нападу погинуло је 39 људи. 
Како су Пакистанци наставили несмањено да оперишу у граничном појасу, већ 29. априла дошло је до ваздушне борбе. Пар пакистанских Ф-16А покушао је да пресретне 4 совјетска МиГ-23 (из састава 120. ловачког пука) који су дејствовали по снагама муџахедина. Приликом вађења из зоне напада на совјетски МиГ-23 дејствовао је један Ф-16А и лансирао је ракету је АИМ-9 сајдвиндер. Његова ракета је промашила циљ, али истовремено је погодак добио пакистански Ф 16А, који је пао, у планинском подручју дубоко унутар територије Авганистана.
Овај догађај има и причу, која је везана за, наводни случај како је једна муџахединска јединица, пронашла читаво крило са неоштећеним саидвиндером и вратила га у Пакистан. Оно што је остало у целом случају интересантно, било је заправо нејасно чија ракета је погодила пакистански Ф 16.
Руски и украјински извори тврде да је то био Миг-23, док Пакистанци пак тврде да је оборени авион у незгодном моменту излетео испред свог вође па је лансирани саиндвиндер са МиГ-23 извршио презахват и закуцао се у Ф 16. Свакако да би смо могли да полемишемо о овоме. Али, остаје питање, шта је мање опасно за углед ПАФ? Признати противнику обарање или признати сопствену трагичну грешку у ваздушном боју.
После овог окршаја ситуација се у неколико примирила, јер су совјети имали прече бриге како да сузбију претње одметнутих пилота, који су својим ловцима покушали да убију тадашњег лидера Авганистана Мухамеда Наџибулаха. 
Повод је био инцидент из октобра 1987 када је пилот Су-22, Авганистанског РВ покушао да бомбардује председничку палату. Због тога у суседни Турмекистан пребачени су ловци МиГ-29, који су имали само један задатак, да чувају небо над Кабулом и сваког уљеза моментално оборе. Ловци МиГ-29 за само недељу дана деловања оборили су чак 4 Су-22.
Ситуација се поново компликује 4. августа 1988 године када су Пакистанци изненадили једно одељење Су-25. Том приликом оборен је вођа групе пуковник Александар Руцкој. Њему је то било треће обарање, али овога пута је заробљен. Руцкој је касније размењен, а иначе је добио и чин генерала и проглашен херојем Совјетског савеза, па је ушао у и политику у којој је био до октобарских превирања 1993. године. Е, сада су га ухапсиле руске власти, а због све због отпора „самовољи“ Бориса Јељцина.
Као последњи датум окршаја пакистанских и совјетских ловаца забележен је 12.септембар 1988. године, када су копља поново укрстили совјетски МиГ-23МЛД и пакистански Ф-16А. Овом приликом ловци Ф-16 летећи на малој висини, приближили су се формацији од 12 МиГ-23 МЛД и на њих испалили неколико АИМ-9Л. Ипак, нити једна ракета није оборила неку од летелица, мада се у литератури и не наводи, колико је погодака остварено. Четири совјетска ловца су покушали су да узврате ватру, али смањене могућности радара сафир, услед земаљске конфигурације, нису могли да ефикасно прате циљеве који су летели на мањој висини. Као утеха две недеље касније ловци МиГ-23, оборили су пар иранских хеликоптера АХ-1 Цобра, ухвативши их унутар територије Авганистана. 
Датум, 12. септембар 1989. се узима као последњи дан окршаја совјетских и пакистанских ловаца на небу Авганистана, али без губитака на обе стране. Са друге стране, настављена су дејства по авганистанским Су-22 до краја 1989., када је забележено обарање неколико летелица.
ОВДЕ погледајте шта све може нова још моћнија верзија руске небеске звери- сухоја.
Пентагон изгубио битку са Русима, узалуд су потрошили билион и по долара на Ф-35. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Курир
