Уколико вас занима којих је то 30 појава које Руси уочавају у Србији, одвојите мало времена за овај текст, информишите се, али и забавите.
Портал Руска Реч, са сајта Фактрум, преноси утиске руског блогера који се скрива иза псеудонима Acme, а ви читаоци, слободно оцените где су у праву, а где греше.
1. Оно што је у Русији чај, то је Србима кафа. Само што кафе има много више у сваком погледу. Кафа се пије свуда: код куће, на послу и у ресторану, уз цигару, ратлук или чашицу вињака. Срби као да испирају уста кафом. Чај се у Србији доживљава као средство народне медицине и није лако пронаћи чај који ми пијемо. Узгред, исто се може рећи и за хељду.
2. У Србији се mnogo пуши. Више пута сам видео како човек вади следећу цигару, а још није попушио претходну, и ту другу пали овом првом. Чак имају и посебну реч за то, кажу „швајсује“.
3. А мало се пије. Често се може видети група људи који седе у ресторану и пију кафу са киселом водом или колом. Попију и пиво (од поднева) или ракију (најчешће увече), али обично то раде само „да попију“, а не „да се напију“. То не значи да овде људи не знају шта значи напити се. И то се дешава, али пијани људи се овде понашају „културно“. Нико од њих не проверава колико га поштујеш и из ког си дела града.
4. Коцкање је овде врло популарно. Кладионице на сваком кораку, и можеш се кладити за фудбалски тим (небитно за који: за српски или парагвајски, или за крикет репрезентацију Ускршњих острва), за трку бубашваба, рецимо, у Индонезији, или за проценат гласова са којим ће победити председнички кандидат на следећим изборима.
5. Срби су и иначе много више заинтересовани за спорт. Сви за некога навијају, сви прате спортске новости, сви нешто тренирају.
6. Један мој пријатељ је једном рекао да у Србији има невероватно много чудака. Био сам и ја грљен и љубљен на сваком кораку, звали су ме „баћушка“ иако нисам поп и подизали чашу да наздраве са мном на неком словенском језику само не руском: „на здоровје“. Али шта се ту може? Далеко смо, а када знамо да нам драги гост долази малтене с другог краја света, побенавимо од радости. Заправо, нисам сигуран да је мој пријатељ мислио управо на те „чудаке“, а и он је помало чудан…
7. У Београду се вода са чесме може пити без икакве бојазни. Чак и у ресторану често уз кафу доносе воду са чесме. Ако зачуђено питате: „Није ово ваљда вода са чесме?“, конобар ће вам исто тако зачуђено одговорити: „Да, а што питате?“.
8. Ако будете хтели да купите коју флашу пива у продавници, очекујте да ће вас питати: „Имате ли амбалажу?“ Рус који први пут чује то питање може пасти у депресију. У појединим продавницама можда нећете ни добити пиво или минералну воду ако немате празну флашу, или ћете морати да платите више него што пише на ценовнику, јер ће вам у цену бити урачуната и празна флаша.
9. У Србији сви воле све да спакују. Када пођете на пијац не морате носити кесу, јер ће вам продавац чак и малу везу першуновог листа ставити у посебну кесу. А ако виде да већ имате много тих кесица, понудиће вам већу кесу. Немојте се чудити када у супермаркету видите, на пример, рибље конзерве упаковане у картонску амбалажу, с тим што свака конзерва има картонски омот.
10. Цене. За разлику од Русије, цене једне исте намирнице не варирају много у зависности од места где је купљена. На пример, флаша пепси-коле у београдском супермаркету може да кошта 100 динара, у продавничици на другом крају града 105 динара, а у неком селу у Војводини 95 динара. У Москви је довољно да пређете на другу страну улице и платите било коју намирницу 15-25% скупље или јефтиније. Правда (ако се то зове правда) постоји само за пушаче. Само се цигарете продају строго по цени коју видите на паклици. Али ја вам приповедам о Србији…
11. Мали супермаркети, за разлику од великих, немају касете са кључем у које се пре уласка може оставити торба са намирницама. Уместо тога понегде на зиду поред улаза постоје чивилуци на које можете окачити своју торбу. Другим речима, све што сте купили у другим продавницама или на пијацу остављате на улазу у продавницу. Али не морате бринути, то се углавном не краде.
12. На ценовницима у продавницама и супермаркетима се често може видети цена у динарима и парама, тј. 56,47, или 88,95, или 243,19. Међутим, може да вам се деси да вам ту ситнину не траже, чак и у великим продавницама. Рецимо, флаша вина кошта 378,77 динара, а ви имате само 372 динара. „Нема везе, дај овамо, донећеш остатак касније. Следећи!“ За мене је још увек тајна како се књиговођама поклапају рачуни на крају месеца или квартала.
13. О понашању у саобраћају. Био сам упозорен да ћу бити сведок ретког феномена ако видим да је неко у Србији укључио мигавац. То, истина, не могу да потврдим, али рећи ћу следеће: Руси користе „видеорегистраторе“ и све снимају, па је Јутјуб препун снимака на којима возач возача бије. Српски возачи више псују једни друге (отворе прозор и опсују оном другом све чега се сете), а мање се бију. Али то је само лични утисак. Питање је шта би у Србији испливало на Јутјубу када би и они масовно користили камере у аутомобилима.
14. У Србији су псовке саставни део обичног разговора, и то није преувеличавање. Псују и петогодишња деца, и девојке, и старе фине бакице. Сочне псовке се могу чути и на државној телевизији. Ствар је у томе што псовке нису одвојене од свакодневног језика тако стриктно као код нас. У великој мери је то начин да се говор „украси емоцијама“. Осим тога, српске псовке су далеко бруталније од руских.
15. Најпопуларнији сајт у Србији је Фејсбук. То нисам закључио само на основу дружења са својим познаницима, него и по рекламама у градском превозу и на телевизији, па и по контактима које у својим подацима наводе чак и неке државне организације. Поједине државне организације чак користе своју страницу на „Фејсу“ као званични сајт. Фејсбук је у Србији СВУДА присутан. [У Русији су домаће друштвене мреже ВКонтакте и Одноклассники популарније од Фејсбука - прим. ред.]
16. Ко год да сте, чиме год да се бавите, какви год да су вам животни циљеви, најважније је да увек имате времена за „мерак“. На то се своди и јутарња кафа, и радно место - на коме обавезно морате имати време за одмор, и сатница, и дневни распоред ваших активности (за оне који то имају). Тиме ја делимично објашњавам обиље ресторана и кафеа у сваком градићу у Србији. Чак и ако је Србин „утањио“ и у џепу има само 500 динара, а плата неће скоро, он и тај последњи новац ипак може потрошити на пиво, мезе или тако нешто, или ће частити друштванце пићем, јер циљ живота није да се човек убије од посла, него да ужива.
17. Мени се чини да се управо тим мераком објашњава и прилично либерално радно време у већини државних и приватних фирми, где се ради од 8:00 до 16:00 (а уствари најчешће до 15:30, нарочито петком).
18. У Србији је тешко одредити колико ко има година, и то посебно када је реч о женама. Видиш лепу девојку, а не знаш да она има троје деце и да јој најстарије дете има 15 година. Или, опет, не знаш да има 14 година (па се касније испостави да уствари тек за 2 године пуни 14).
19. Српски језик, или српскохрватски, како се звао пре распада Југославије, говори се у Србији, Хрватској, Црној Гори и Босни. То је тако, шта год вам они тамо рекли. Тачно је да постоје мале разлике у нагласку и значењу појединих речи, а црногорски генији су пре неколико година чак смислили и два нова слова, али у целини гледано разлика између српског и хрватског је мања него између руског и белоруског.
20. Још нешто везано за језик: будите пажљиви када говорите руски на јавним местима, јер су готово све псовке идентичне у руском и српском!
21. У Србији се користе два писма. Званично писмо је ћирилица, и сматра се да је „једино исправно“ писати ћирилицом. У државним установама је све написано ћирилицом: закони, акти... Али у стварном животу latinica sve više i više potiskuje ћирилицу. Већина дневних листова излази на латиници, многе рекламе су на латиници, да и не говоримо о српском сегменту Интернета. Занимљива је појава када неки страсни православни патриота гневно убеђује све око себе да треба писати искључиво ћирилицом, а сам пише енглеском латиницом, и то великим словима.
22. Београд има скоро два милиона становника, али још увек нема метро. Зато има дугачке аутобуске линије. На пример, ако седнете у аутобус негде у предграђу, њиме без преседања можете доћи до центра.
23. Одлазак у цркву је посебна прича. Овде нећете наићи на одреде бака-стражарки које пазе да у цркву не уђе неки „скривени демон“ или „богоодступник“. И припремите се за искушења, нарочито ако сте ушли у цркву у току свадбе. Пратиље невесте и већина других дама неће бити обучене баш по канонима. Уопште нема дугих хаљина! Само мини-сукње и деколтеи. Притом дубина деколтеа и дужина (тј. краткоћа) сукње директно зависи од величине груди и дужине ногу.
24. Женама треба пружати руку. Обавезно треба водити рачуна да се у друштву најпре пружи рука жени, а затим мушкарцу. [У Русији се у принципу не рукује са особама женског пола - прим. ред.]
25. Знатан део улагања у Србију (или непосредних прихода српских породица) чини прилив новца из дијаспоре. Има много људи којима неко од укућана (брат, син, ћерка...) ради у иностранству – у Русији, САД или Европи. Они део своје зараде шаљу својим породицама у Србију.
26. Срби су веома конзервативни када је реч о храни. Немојте ни покушавати да задивите Србина пељменима или кавијаром. Поготово нема сврхе да им доносите воблу (врсту рибе). А ако сте је већ донели, боље је да њоме нахраните мачка (и не заборавите да га помазите). Он ће вам бар бити захвалан.
27. Србија је стицајем историјских околности подељена на два дела. Подручје северно од Дунава је до краја Првог светског рата било под влашћу Аустроугарске, а територија јужно од Дунава је до средине 19. века била под влашћу Османлијског царства. Утицај тих двеју култура посебно је упадљив у архитектури.
28. Где си?“ Тако у српском језику гласи загонетна фраза која служи као поздрав и представља својеврсну норму у комуникацији. То питање не треба схватати буквално, тј. не морате одговорити где сте (били) и куда идете.
29. У Србији постоји специфичан празник. Зове се слава. То је дан светитеља који се поштује као покровитељ породице. На славу се позивају рођаци, пријатељи и познаници. Печење и вино су обавезан део славске трпезе. Али српско „печење“ уопште није исто што и руско „печенье“ (кекс). У Србији та реч означава месо прасета, јагњета или (ређе) бика печеног на ражњу.
30. Када неко умре, уобичајено је да се пишу такозване умрлице. Оне се објављују у новинама, у посебним рубрикама, а каче се и на стубове, огласне табле и зидове. Ништа се не бојте, такав је обичај! Који ће део Америке потонути у океан, након великог земљотреса којег очекују, сазнајте ОВДЕ. Извор: Руска реч
