Пише: Ведрана Рудан
Не знам тко је у Југославији био министар здравства. Тко био да био не би му пало на памет рећи како један поп вриједи више од двадесет доктора. Зашто наш министар здравља због те изјаве није у луђачкој кошуљи? Зашто премијер бахату будалу не макне са позорнице? У Југославији су лијечници уживали велико поштовање пацијената. За вријеме Југославије један је поп вриједио више од двадесет данашњих попова.
Попови тада нису возили џипове ни проповиједали мржњу. Нису живјели у дворцима, нису се усудили јебати толико дјечице колико то чине данас. Силовање дјеце је у Југославији био злочин и онда кад га поп почини. Кад данас поп силује дијете премјесте га у другу жупу гдје га у миру божјем умаче новој жртви. Попови су у Југославији, углавном, били људи који су се бавили вјером, не згртањем пара, јебањем дјеце, побачајем, режањем.
Одрасла сам у Мошћеничкој Драги, мјесташцу у коме су сви мјештани, кад кажем сви онда мислим на све осим себе и мојих, одлазили у цркву и нитко им није због тога пуцао у католичку главу. И Божић се славио. И Ускрс. Дјеца су се крстила и причешћивала. Јавно. Сјећам се како сам завидјела дјевојчицама у дугим бијелим хаљинама.
У Југославији су дјеца у школи имала маренду. И сиромашна су дјеца јела. Постојали су и студентски кредити који родитеље финанцијски нису убијали. Учили су се страни језици. Инструкције су добри ђаци давали слабијима. Индустрија инструкција није постојала.
Нису постојали ни разреди гдје су сви ученици имали просјек 5.0. Није било ни ученика који су своје учитеље пребијали, резали им гуме на аутима, каменовали их за вријеме наставе. У Југославији професори нису дјецу “угледних” грађана испитивали без “присуства јавности” како то чине данас да би малом кретену могли дати пет из физике.
У Југославији нису постојали “овршени”. О правој биједи, оној истинској, о биједи која гризе тебе и која ће гристи све твоје довијека знали су само они који су читали Стеинбецкове “Плодове гњева.” Управо их читам и суосјећам са грађанима Хрватске о којима је Стеинбецк писао 1939. године.
У Југославији је Тодорићев отац био у затвору. У Хрватској нема јебене шансе да ће Тодорић завршити иза решетака. Ноу факинг ченс. Додуше, да није имао помагаче остао би оно што је на старту био, трговац црвеним каранфилима. До смрти ће, иако је уништио на десетке тисућа судбина хрватских грађана, летјети у свом хеликоптеру, он и његова черга, од дворца до дворца, од виле до виле, од отока до отока. Новинари који су му годинама пушили данас откривају како живе Тодорићи. Сирота пискарала, раде на уговор, опет пишу по наруџби у нади да ће за годину или двије добити сто куна.
Ма знам. Југославија је пропала, а пропала је јер се свијет промијенио, а пропала је и зато јер је била презадужена. Ха, ха, ха. Људи су предобро живјели на кредит, а то није могло трајати довијека. Зашто ће довијека трајати то што ми данас престрашно живимо на кредит нитко нам не може одговорити.
Можда ми баш данас Југославија не би пала на памет да нисам на неком порталу прочитала ВИЈЕСТ ДАНА. У Загребу је отворен, у Загребу је отворен…То је тако велики успјех да је на отварању био чак и градоначелник Загреба. У Загребу је отворен ЖАБАЦ. Жабац велик чак три стотине квадратних метара. Тренутно, највећи хрватски Жабац. Који успјех, јеботе. Не знате што је Жабац? Жабац је највећи оутлет хране у Хрватској. У њему, у том “оутлету”, како се зове “оутлет” на хрватском, зашто биједа има енглеско име, можете купити јефтину храну, ону којој ће ускоро истећи рок трајања.
Тко то каже, тко то лаже да наши владари не мисле на нас? Неће више бити гладних у Хрватској. Ово је тек почетак. Ускоро ће у сваком хрватском граду никнути Жабац. Наши су господари научили. Празна врећа не може стајати усправно. Гладан роб не може робијати. Живио Жабац!
Не знам кад је Дан државности. Сазнат ћу па кренути на централну прославу. И поздравити оне на бини.
Кре, кре, кре, кре, кре, кре, креееееееееееееееееееееееееее…
Извор: Блог Ведране Рудан
