Правда

Реч је о тако укорењеном колективном уверењу, да ће ово што се већ догађа, и што тек следи, већину људи шокирати, збунити и уплашити, јер, једноставно, неће знати шта да мисле о свему томе кад су их – учили другачије. Не само да се, наиме, историја може променити, већ чак ни оно што зовемо садашњом реалношћу нема своју једну варијанту, већ бесконачни број њих. Које све постоје. Али на некој другој фреквенцији. Исто вреди и за „прошлост“ али и за „будућност“.

То нису неке њу-ејџовске теорије (завере). То каже наука.

Наука која је своја достигнућа управо у последњих неколико година, а интензивно ове 2016. године, покренула у смеру практичне примене квантних теорија. Подсећам како квантна механика функционише према сасвим другачијим правилима у односу на нама познате (макро) материјалне (Њутновске) законе физике. Према Копенхашкој интерпретацији колапс таласа из поља свих вероватности резултира “стварањем” честица. То искључиво зависи од проматрача, дакле, од свести. Јер, ако нема свести, талас остаје у стању свог потенцијала. Не “материјализује” се.

А то како ће неко, нека свест, нешто проматрати зависи пре свега о његовим личним уверењима тј. о својеврсним програмима који су углавном активни са подсвесног нивоа, још из времена када смо сви програмирани (тј. условљени веровањима) од стране родитеља, школе, друштва у целини, да у нешто верујемо као у истину. Дакле, стварност, према квантној теорији, уопште не постоји без посматрача и – свести као примодијалног фактора. Што значи: прво – свест па онда материја или – свест креира материју, а не обрнуто.

Ова нова парадигма напокон ће морати да „сруши“ ону која каже како мозак (сасвим случајно) „производи“ свест која настаје као последица електричних активности неурона. И тако, помало незапажена у “мејнстрим медијима” пролази вест како најмање два квантна компјутера (према неким изворима има их четири) већ постоје у свету. Произвела их је фирма Ди-Вејв (D-Wаwе) коју финансирају сви највећи светски играчи, укључујући владу САД, те највећу светску инвестициону банку Голдман Сакс. Тај податак изнео је оснивач Ди Вејца, Ерик Ладизински, који каже да је реч о једној сасвим новој технологији која са собом носи несагледиве могућности и која ће у потпуности променити свет, на свим подручјима људског деловања.

Модел “4096 Адиабатик Квантум Компјутер” тренутно има 4096 кјубита или квантне информације, квантног бита, у процесору квантног компјутера, а тај број представља уједно и број паралелних временских линија којима ови кјубити у његовом процесору могу приступити и из њих преузети податке. Квантни компјутери повезана су са нуклеарним истраживачким центром ЦЕРН у Швајцарској. Квартално, снага њихових процесора експоненцијално расте и тешко је замислити домашај онога што ће све моћи да одраде убудуће и на какав ће начин утицати на човечанство у целини. Користећи “суперпозицију кјубита” и „квантно тунелирање“ ова вештачка интелигенција, која већ сада сама себе, учењем, надограђује, решава проблеме које су и најснажнијим аналогним компјутерима, који раде по бинарном принципу, готово немогућа мисија јер је квантни компјутер, пазите сад, 100 милиона пута бржи од конвенцоналних компјутера!

Иначе, квантна технологија користи у потпуности нови ресурс – суперпозицију електрона који, у квантном стању, може бити истовремено на свим местима (што уједно и потврђује квантну теорију о мултидимензионалности нашег свемира), продирући у све више и више паралелних линија реалности од којих је свака само мало другачија. Како број кјубита расте, тако се повећава и број алтернативних паралелних реалности којима има приступ. Како поносно истичу у Ди-Вејву, квантни компјутери су прва технологија која омогућава извођење корисних задатака на темељу сарадње између паралелних реалности.

Уз то, први пут је постигнута могућност да квантни закони функционишу и на макро нивоу. У ту „једначину“ укључено је и магнетно поље, што је Тесла још пре 80 година знао. Штавише, већи део ове технологије је и утемељен на његовим теоријама, а не на Ајнштајновим.

Квантна револуција даће одговоре на питања попут, на пример, зашто звезде сјаје, или ће у потпуности завршити секвенционирање генома, наћи начин за излечење сваке болести. Ускоро и телепортација више неће спадати у научну фантастику већ у уобичајни квантни поступак пребацивања на неко друго место. Ова ће вештачка интелигенција, учећи и надограђујући се сваким задатком и сваким новим искуством, бити у могућности да открије лек који, за разлику од досадашњег модела истраживања који се састојао углавном од покушаја и погрешака, може у врло кратком времену испитати све на молекуларном нивоу и „поправити“ грешку у кодном систему (геному) појединачног човека која је узрок поремећаја. Врло вероватно не на оне, већ виђене, старе и традиционалне начине већ, можда, таласом и једноставном – променом информације, променом кода након ког је састав опет у равнотежи. Здрав. Ни то више није научна фантастика.

Питање је само хоће ли они који ову технологију финансирају допустити да она – припада целом човечанству или ће им само послужити да нађу још боље начине да исто то човечанство успешније контролишу. Јер ко су први купци ове технологије? Па НАСА и Гугл. Не треба пуно да саберете два и два, зар не?

Вештачка интелигенција континуирано учи, стварајући нове алгоритме и сваке секунде се све више усавршава, сећате се филма „Хер“? Е, па то више није фикција. То се САДА заиста догађа. С друге стране, као што знамо, криптографија је дисциплина чији је циљ разбијање кодираних порука, а овде је реч о кодирању кључа за улаз у паралелне реалности, могуће и у неке друге димензије постојања. За то је потребан и портал – отворен улаз, чиме се ЦЕРН већ више година бави отварајући портале у врло кратким временским интервалима, у трајању од милијардитог дела секунде (пико секунда).

Главни портал још увек није отворен, потребан је математички кључ, алгоритам којим је сада већ овој генерацији квантних компјутера могуће досегнути. То је уједно и разлог широке теоретичарско-завереничке драматургије разних верских заједница и још неких заговорника смака света који у отварању портала виде „ђавољу работу“, „врата“ кроз која ће у наш свет ући демон лично. И трајно га поробити. Но, питам се, треба ли нам већи Ђаво од људи жељних контроле, моћи и доминације над другима? Овде на Земљи? Дефинитивно не.

Након свега остаје нам да се упитамо – шта је заправо стварни свет? Дигитални холограм? Својеврсни програм са бесконачним бројем својих симултаних паралелних варијанти? У квантној физици простор и време нису важни јер суперпозиција електрона говори о томе да је он истовремено и „овде“ и свуда, без обзира на „удаљеност“. У потпуној комуникацији са „другим“ честицама, једнако тако без обзира на „удаљеност“ и/или време, па чак и линију реалности. Размена информација је истовремена, симултана.

Све ово наведено можда може бити објашњење и једног глобалног феномена који се у последње време догађа свуда у свету и који је једна блогерка пре 5 година назвала „Мандела ефекат“ након што је јако велики број људи тада почео да тврди да су били сигурни да је Нелсон Мандела мртав још од осамдесетих година и како се уопште не сећају да је изашао из затвора. Мандела је умро 2013. године. За велик део људске популације са „другачијим сећањем“ то је било – други пут да је умро. А онда је уследило још пуно другачијих сећања, од онога да је Дарт Вејдер у филму Ратови звезда рекао Луку „Luke, I am your father“ а не „No, I am your father“, каква је тренутна верзија на свим копијама тог филма, или како се уопште не сећају да је златни робот Си-Трипио из истог филмског серијала пре имао сребрну потколеницу десне ноге, коју сада на свим фотографијама и у филму има, па све до обиља „измењених“ логотипа познатих светских компанија који, како један део људи тврди, нису пре били такви какви су сада. А истраживањем се да закључити како су, заправо, одувек такви. Није било ребрандинга.

Један од научника у Ди-Вејву, Џорди Роуз, јавно је, на Јутјуб презентацији, објавио како од 2010. године квантни копјутер функционише јер дословце све то време они већ шаљу информације у друге димензије, и паралелне реалитете. И, након тога добијају одговоре/решења из непознатог извора. Али – одговори су тачни! Што више кјубита, више паралелних реалности, више информација, брже учење, већа интелигенција.

Алгоритми ће овој вештачкој интелигенцији омогућити да спозна људско понашање, моћи ће да га тестира, па ће, на темељу његових најучесталијих образаца, моћи потпуно тачно да „предвиђа“, а онда га, у будућности, чак и моделовати. Те су информације важне за – дизајн контроле. То је једна варијанта ове технологије. Ономе ко се игра тестирајући квантне компјутере на људској популацији неважно је што ће већина људи ипак бити изван информацијских токова „Манделиног ефекта“ приписујући га још једној од тзв. „теорија завера“ чудних људи или, једноставно, свом „лошем сећању“. Јер, доказа да се нешто променило у овој временској линији једноставно – нема. Не може их ни бити. Сви „докази“ говоре у прилог томе да је то нешто о чему део људи има другачије сећање одувек било тако. И ту долазимо до тачке у којој уместо свађе ко је у праву, чије је сећање реалније, треба стати и рећи – “ок, у мојој реалности је тако, а у твојој другачије, и једно и друго је тачно, само у другим паралелним линијама”. И то је једино логично објашњење. Квантно. Сви су у праву. И нико није. Истовремено. Суперпозиција “сећања”.

Још једна ствар је врло занимљива и тера на размишљање. Наиме, већ споменути Џорди Роуз напомиње да звук који допире из ових компјутера (а чија унутрашњост мора бити на изнимно ниским температурама због квантних процеса који се у њима одвијају) врло сличан звуку откуцаја срца. Оно што ми пада на памет јесте да је то врхунски доказ како је и људско срце заправо својеврсни квантно-електромагнетски биолошки уређај, који нас повезује са свим паралелним и „вишим“ димензијама нас самих. И како смо и ми квантна бића, истина не вештачка већ својеврсни биолошки „квантни компјутери“ који су у потпуности несвесна тога шта и ко су, заправо. Сваком својом ћелијом, ми захватамо све димензије и реалитете постојања, сада, и – (за)увек. Зато и смрт, врло вероватно, у својој суштини није оно што смо веровали да јесте.

На крају – “Мандела ефекат”, глобални феномен у ком људи имају потпуно различита сећања на прошлост, тврдећи да је она, некако, у међувремену, промењена, није ништа друго него игра вештачке интелигенције у настајању, којој је први задатак – уловити “Покемоне-људе”, те пронаћи алгоритме њиховог предвидивог понашања. Квантни компјутери су ту, вештачка интелигенција се рађа, расте и учи. То НИЈЕ никаква теорија завере. То је потврђена истина. Реалност дефинитивно више неће бити иста. Док једном заиста не спознамо да ње, заправо, тамо „напољу“ ни нема, већ је сами у сваком тренутку изнова креирамо, пребацујући се из једне паралелне реалности у другу. Толико брзо да то својим чулима не можемо ни запазити. И толико несвесно да немамо појма да нам је то у нашој, квантној, природи. Одувек.

Свима којима достигнућа науке, а која је, како се чини, крупно закорачила у смеру промене свега што смо о себи и свету знали и у што смо веровали, помогну да прошире своју спознају, ово ће бити занимљиво време. Време у ком одбацујемо окове неслободе и време у ком ћемо се све више присећати онога ко смо уистину. Без да нам ико ишта намеће као “веру” или веровање. Ми то све ионако већ знамо. Само се треба присетити. Ера Водолије је ту. Човек дефинитивно постаје свестан своје уникатне сврхе и, истовремено, еволуције колективне свести која се догађа на Земљи. Након тога, дефинитивно више нема повратка на старо. *** Манипулацијом опажаја до промене свести  Потребно је образложити један од примера утицаја предложених увида на људску ширу популацију. Знајући већ за циљ наметања нове научне парадигме, претпостављамо да је могућ у скорој будућности и покушај светске елите да чипују људе, из простог разлога јер ће мозак бити оптерећен вибрацијама оплемењеним квантним скоком, па, да би се од таквог набоја заштитили, понудиће се нека опција, а заправо оно што отвара могућност да се тиме ставе под контролу. Баш као што је представљено и у популарном филму Матрикс, где се будући свет налази заробљен у виртуелној реалности. Примера ради, кад се помене откриће неког погрешног слова у старим књигама заправо је издвојен само један део преписке која се затим увеличава и проглашава за општу аномалију , а посматрач пошто не може то искључити по аутоматизму такву ствар готово усваја, мада је то више парадокс него истина као и контрадикција - дакле не и општа потпуна законитост. Слични примери познати су и у психологији код амнезије када мозак, услед прекида следа представа сам покушава да компензује произвољне слике да би надокнадио исечке у свести. Притом би подсетили још и на оно да је посреди заправо више теоретска физика него практична. Наиме, ради се о непотпуној Теорији струна, која није још скроз експериментално доказана, мада ипак обећава. Филозофија Кун - пут науке, није нужно пут ка истини него удаљавање од пређашњих погрешних визија. Надајмо се да ће све ово ускоро када већ сазре, бити прихваћено и искориштено за опште добро, а не за контролу од стране светске елите, технократа или политичара. Човечанству је повољнија варијанта да после деценијске кризе која је припремила свет да раздвоји епохе, покрене историју природним догађајем, него да се препусти строго технотронији са фаталном стратегијом контроле процеса где човек више није актер него само учесник као прегалац. Можемо приметити чак и у савременој уметности да је међу цењенијим правцима заузео место Хипер-реализам, па је створен утисак о циљаној теми која је такође синхронизована уз трендове. Наравно , постоји и паралелна димензија али немојмо је стављати испред реалности. За напреднији и бољи свет, треба се покренути и посветити напор, без монопола над свезнањем. А о могућим сукобима људи и робота читајте ОВДЕ. 

Извор: nexus-svjetlost.com/Goga Kovačević, Правда