У сарадњи са савезницима, Мартин Борман је осигурао послератни економски препород Немачке трансфером нацистичког богаства у иностранство.

И он и Хитлер су преживели. Ово је више доказ да су, на врху, нацисти и савезници били контролисани од стране истих људи, Илумината јеврејских банкара.

Сврха рада у суштини је да се убију немасонски јевреји и нејеврејске патриоте, деградира и деморалиђе човечанство, и консолидује дуг и моћ у рукама банкара.

Зашто људи не желе да верују да је човечанство у загрљају сатаниста? Модерна историја је била и још увек је пакао на земљи за више милиона.

Очекујући пораз Трећег рајха, рајхслајтер Мартин Борман је успоставио 750 корпорација у неутралним земљама, припремљених као средства за добијање богатства Немачке, поред патената и других власничких индустријских информација.

Организациони геније и стварна снага иза Хитлера, Борман, је успешно пребегао из Европе у Јужну Америку и управљао “Рајхом у егзилу“ у годинама након рата.

Са остацима СС као извршне руке, бившим гестапо начелником Генералштаба, Хајнрихом Милером као директором безбедности, 750 корпорација као основом економске моћи и вољне тишине, и сарадњом са западним савезницима, Борман је водио своју организацију до позиције потпуне власти.

Један банкар, кога је Менинг цитирао, назвао је Борманову организацију “најважнијом акумулацијом моћи новца под једном контролом у историји.“

Контролишући велике немачке корпорације, саму Федералну Републику и већи део Латинске Америке, Борманова организација је такође задржала завидан круг утицаја у САД.

Пол Менинг је написао коначан текст о Бормановој организацији. Менинг је радио са CBS радиом током Другог светског рата у Лондону, као припадник елите Едвард Муров/Волтер Кронкајт тима, а затим постао писац говора за Нелсона Рокфелера.

Неколико деценија после Другог светског рата, Менинг је наишао на војне CSDIC интервјуе са члановима немачких индустријских и банкарских магната у америчкој Националној архиви. Запањен налазима, Менинг је одлучио да напише књигу о тајним махинацијама нацистичког прања новца.

Непознат Менингу, рукопис је био колац у срце бившег директора ЦИА-е Алена Дулса, који је заступао многе немачке интересе на обе стране Атлантика токо 1930-их и 40-их година, кроз своју адвокатску фирму Суливан и Кромвел, са канцеларијама у Њујорку и Берлину.

Након немачке предаје, Дулс је био инструмент у тихом регрутовању Хитлеровог шефа обавештајне службе генерала Рајнхарда Гелена и многих његових кључних оперативаца. Они су доведени у Форт Хунт у Вирџинији, и укључени у америчку  O.S.S. која је преведена у  C.I.A. са доношењем NSC-68 1948. године под Труманом. Гелен је остао амерички запосленик у потпуној тајности до повратка на чело немачке BND педесетих година.

Забринут због јавног излагања Менингове истраге, Дулс се понудио да “помогне“ несвесном Менингу са његовим рукописом, и послао га да тражи Мартина Бормана у Јужној Америци. Не знајући да је био намерно преусмерен, Менинг је унапред у својој књизи да се лично захваљује Алену Дулсу за његово уверавање да је “на правом путу“ и да “треба тако да настави.“ У стварности, Дулсова помоћ је била усмерена на то да пошаље Менинга и његов рукопис у заборав како би избегао откривање трансфера и заштитио нацистички новац.

Преко својих веза са великим америчким корпорацијама, Борманова група је успешно извршила притисак на издавача након што је издавач одбио Менингов рукопис. Од посебног значаја за сузбијање Менингове књиге је била породица Тајсен. (патријарх Фриц Тајсен је био Хитлеров најранији и најистакнутији заговорник код немачких индустријалаца) Његов унук, Конт Зики-Тајсен, који је контролисао Thyssen Steel  из своје базе у Аргентини, ставио је до знања да би се веома ценило ако би се амерички издавачи “држали подаље“ од Менинговог текста.

Менинг је коначно пронашао дом за књигу у независној издавачкој кући Лyле Стуарт. У знак освете, шефу издавачке куће су поломљене ноге недељу дана након што је књига објављена, а критике књиге су блокиране на великим новинским тржиштима и мејнстрим публикацијама. 1993. године, након још једне деценије интензивног истраживања, Менингов син Џери је бесмислено и необјашњиво убијен.

На основу информација прикупљених од његових контаката у обавештајној заједници, Менинг је закључио да је убиство било освета за то што је наставио свој рад и намеру да објави наредну књигу “У потрази за Мартино Борманом.“ Смрт његовог сина је уништила Менинга и осујетила завршетак 2. књиге. Он је умро убрзо након тога, 1995. године.

У децембру 1998. године, истраживач и емитер са седиштем у Калифорнији, Дејв Емори, је спровео радио интервју уживо… са Менинговим преживелим сином, Питером, а везано за Борманову организацију и рад његовог оца да обелодани њихове активности. Питер је дирљиво описао тешкоће које је његова породица доживљавала као резултат рада његовог оца на књизи.

Поред надзора и узнемиравања, породица је доживела економске и менталне потешкоће, као резултат намерно постављених препрека. Из очигледних разлога, копије ове књиге су марљиво уклоњене са тржишта и неко време се нису могле набавити.

Овај значајан рад ипак остаје неприкривена истина у вези са послератним препородом Немачке и поставља  темеље за разумевање њихових тренутних покушаја за превласт у производњи, банкарству и лидерству у оквиру Европске Уније. Да ли је амерички ловац F-35B копија совјетског авиона Јак-141? Више о томе читајте ОВДЕ.

Извор: webtribune.rs