Макрон је политички прагматичан и дуго је себе представљао као аутсајдера. Био је музичар међу својим банкарским колегама и капиталиста унутар Социјалистичке владе, пише "Волстрит журнал".
Његова спремност да се супротстави конвенцијама како би постигао циљеве на крају га је довела до сукоба са једним од главних ментора који га је довео у владу Француске – председником Франсоом Оландом.
"За 30 година - председник републике"
Макрон је студирао филозофију и постао је асистент Пола Рикера, једног од најпознатијих француских савремених филозофа. Затим је дипломирао на Националној школи за администрацију, елитној академији на којој су учили многи француски министри, централни банкари и председници.
Макрон је одувек био амбициозан и према неким изворима, када је, након дипломирања на престижној академији као један од најбољих у класи, упитан где види себе за 30 година, он је наводно рекао: “Као председника републике”. Међутим, Макрон је једном приликом рекао да то нису његове речи, већ да је једноставно изјавио да размишља о политичкој каријери.
Добио је место у Генералном инспекторату за финансије и спријатељио се са моћним људима као што су бивши премијер Мишел Рокар и чувени брокер Ален Менк.
Они су га, саветовали су га да избегава конвенционалну политику, јер му она неће обезбедити финансијску сигурност. Његови моћни заштитници су га препоручили банци “Ротшилд”.
- Он је био идентификован као веома јединствена особа са пуно контаката - присец́а се Сирил Арфуш, ветеран који је обучавао Макрона.
Макрон није имао искуства, али је импресионирао шефове јер је увек желео више да ради и да научи посао „на тежи начин“, али и својим многим вештинама, међу којима су и свирање клавира.
У време када је Макрон напустио банку четири године касније, он је био преговарач који је издејствовао договор вредан милијарде долара и постао је један од њених најмлађих партнера икада.
Он је заслужан за то што је компанија „Нестле“ купила једну од компанија која је била у власништву „Пфизер Инц“. Тај га је споразум обогатио и учинио траженим саветником, какав је био потребан француским политичким круговима.
Приметио га је и запослио као свог саветника лидер француске Социјалистичке партије Франсоа Оланд у време када се борио за место председника државе.
Након што је 2012. године Оланд победио на изборима, Макрона је поставио на место заменика шефа кабинета. Макрон је успео да убеди Оланда да измири несугласице са инвеститорима и бизнисменима и поново се показао као успешан преговарач.
Две године касније, Оланд незадовољан својим министром економије понудио је ту функцију Макрону.
Макрон је одмах инсистирао на реформама и одмах предложио тадашњем немачком министру економије Зигмару Габријелу европски „Њу дил“ који је подразумевао реформе, али истовремено и убеђивање Европе да више инвестира.
Он је сматрао да је тржиште рада у Француској ограничено ригидним образовним системом и законима који обесхрабрују компаније да запошљавају младе људе. Резултат тога је било скоро 10 одсто незапослених људи, и скоро 20 одсто незапослених младих људи.
Макрон је предложио закон који би упростио процедуре запошљавања и отпуштања и дозволио већем броју радњи да раде недељом. Оланд се међутим плашио да закон неће проћи у парламенту па га је преобликовао, избацио кључне ставке о лакшем запошљавању и забранама отпуштања.
Тада је почела Макронова побуна и убрзо је почео да говори о томе како жели промену режима.
Покушавао је да убеди Оланда да спроведе дубље реформе, али узалуд. Макрон је убрзо почео да смишља како да се кандидује за председника. Оланд се суочавао са све лошијим рејтингом, а Макрон му је прошлог пролећа задао додатан ударац, када је саопштио да оснива свој покрет „Напред“.
Убрзо је објавио и кандидатуру и полако, али сигурно освојио већину гласача. Догурао је до другог круга заједно са ултрадесничарком Марин ле Пен. Погледајте ОВДЕ о чему ће данас разговарати Путин и Трамп. Извор: Блиц
