Након свих ових година, дао је интервју за Вечерње Новости.
Идемо редом.
Током 1995 године испали сте из политичке трке, после договора са Холбруком. Тврдили сте да вас је он преварио?
– Одмах након Дејтона донео сам одлуку да се не кандидујем. Схватио сам да то треба да продам, и да им потрошим време, да не дисквалификујем друге функционере. Власт сам пренео на Биљану Плавишић. Нисам очекивао да ће слушати Милошевића, јер му није пружила руку, ни Американце, јер је била критична према њима. Деловала је чвршћа у српству од свих нас. Међутим, одмах су почели да јој дају казнене поене.
- Знао сам да би тако урадили са Крајишником, Бухом, Максимовићем… Зато сам одлучио да будем тајновит. На Видводан 1996. године одустао сам од кандидатуре уз споразум са Холбруком. Сада већ постоји и глагол “холбруковати” неког, што значи, преварити неког – прича Караџић.
Који договор је био у питању?
– Да се повучем из јавности, а они ће ме оставити на миру.
Шта се даље догађало, након тог договора?
– Прво сам се слободно кретао по Палама и Републици Српској, у уверењу са Холбрук држи реч. Међутим, до мене су стизале информације да Холбрук не може да испуни свој део договора јер је НАТО пре за ликвидацију, јер не знају с чим могу да изађем у јавност.
– Хеликоптер УН је лебдео изнад моје породичне куће. Тада смо већ имали унука и био сам забринут и љут, а гласине о ликвидацији су постајале све уверљивије. То је потврдила и Карла Дел Понте, а имам и тај снимак. Тада сам решио да одведем моју породицу даље од свега и да се ја мало склоним.
Ипак, нису вас остављали на миру?
– Моје обезбеђење је на једном удаљеном брду, с ког се види наша кућа, открило неко веома моћно сочиво, са мноштвом акумулатора послаганих около. Дел Понтеова је Биљани Плавшић рекла да они тачно знају када сам у којој соби, да разликују мене од мог сина. Јасно нам је било да је у питању термовизија.
– Било је јасно са СФОР изводи неке активности које се не најављују унапред. Вежбе су се одвијале на местима где сам био дан раније. Од тог тренутка је почело озбиљно скривање. Крио сам се на местима која су била баш близу места на којима су живели представници УН-а и Сфора.
Успевали сте вешто да им измакнете.
– Проблем је био мој лаптоп и сви елекстронски уређаји које сам имао. Све су могли да лоцирају термовизијском камером. Моје обезбеђење се трудило да ми обезбеди смештај у урбаним срединама које су бниле близу банака, пошта, тамо где има много компјутера.
Тада сте дошли у Србију?
– Када је Ђинђић убијен, у исто време је усвојен Закон о сарадњи РС са Хагом, а ја сам се тада захвалио људима који су ме чували и завршио сарадњу, јер нисам желео да их инкриминишем.
– Тада сам почео да живим сам, излазио сам касно ноћу, шетао и куповао да једем. Међутим, полиција је почела да трага за “земунцима” и њиховим скровиштима. Занимали су их станови у којима наводно нико не живи. Зато сам решио да се покажем комшијама, да виде да ту живи некакав “чичица”. 
Појавили сте се као Давид Дабић.
– Најпре сам морао да са 112 килограма спаднем на 80. Почео сам да носим другу одећу, ролке, широке мајице, све оно што никад нисам. Говорио сам екавски. Кренуо сам да се занимам за здрав начин исхране, па сам се обрео на неколико предавања и упао у све то.
– У том тренутку нестало ми је пара, па сам почео да држим предавања о здравој исхрани. Радио сам за неке компаније, а потом и као консултант у неколико приватних лекарских ординација.
-Завршио сам курс из парапсихологије. Учитељ ми је био један врло необичан човек, обдарен. Он ми је дао име Давид.
Ухапсили су вас 2008.године. Шта сте тада прво помислили?
– Знао сам да је Хаг као разјарени бик. Још у авиону Владе Србије схватио сам да им нисам нешто нарочито битан, осим као српска парадигма, коју ће васпитно и егземпларно ударити, да се српство, или бар РС и њен народ, никад не опораве. На првом месту ми је било да не браним само себе, већ цело српство, јер ме због тога и траже. Погледајте ОВДЕ најјачи адут српске војске.
Извор: Вечерње новости, Телеграф
