Утисак да ЕУ гледа кроз прсте премијеру Вучићу зарад својих, глобалних интереса није нов. Добро, ЕУ сада има пречих брига, попут експлозивне ситуације у Македонији, али и политичке нестабилности у Хрватској и Босни и Херцеговини, да би се уопште бавила гушењем слободе медија, сталним нападима политичара на независност правосуђа, указивању српске опозиције на ауторитарни режим у Београду или проблемима у владавини права у Србији, које се огледа у умешаности полиције у рушење у Савамали и логично, блокирању истраге о томе.
Напросто, Европска комисија административно бележи све у својим извештајима о стању људских права и владавини права (Мекалистеров извештај, извештај Савета Европе о несталим бебама и враћању старе девизне штедње...), али на политичком нивоу ћуте о томе и одушевљено причају о Вучићу као о великом реформатору. Он им на то свако мало враћа причом о великим заверама Запада и западних амбасада против њега и власти у Србији и бесомучно купује оружје од Русије која је под санкцијама Европске уније (?!). У међувремену, Вучић и његови таблоиди (Пинк, Студио Б, Информер, Вечерње новости, Политика...) етикетирају и таргетирају сваког ко има критички однос према његовој ауторитарној власти и бројним незаконитостима које напредњаци праве у градовима и општинама где су на власти, а таквих је већина. Најбољи пример незаконитости су медијски конкурси општина на којима се по партијском задатку новац додељује таблоидима блиских власти и медијима који се искључиво баве пропагандом. За професионалне медије нема новца. Kредибилитет државних институција се најбоље огледа у томе што Национална служба запошљавања свој седмични билтен са конкурсима за посао у Србији објављује баш у Информеру, између страна са којих севају голе певачице.
Модел власти који преферира Вучић, а то је потпуна контрола институција, заправо је довео до тоталне институционалне блокаде, па државне институције, укључујући и правосуђе, нису у стању да донесу ниједну одлуку а да се за то не пита премијеров кабинет. Истовремено, Вучићева влада је протекле две и по године у константном вербалном сукобу и у тешким политичкима кризама и сталним тензијама и препуцавању са властима у Хрватској (питање НДХ и усташтва, ратних злочина, гледања на операције Олуја и Бљесак, положај Срба у Хрватској), БиХ (око питања ратних злочина, Насера Орића, приче о подржавању целовитости БиХ и сталног подизање тензија око Републике Српске), са Kосовом (непризнавање независности, ратних злочина, положаја Срба, државне имовине и манастира и цркава и захтева за изручењем Харадинаја, Чекуа...), затим са Албанијом (уједињење са Kосовом и питање српске мањине у Албанији, као и сталном причом о стварању Велике Албаније), прећутног неслагања са Мађарском (питање српске мањине у Мађарској и мађарске у Србији и око избегличке кризе), са Румунијом око румунске мањине у Србији и обратно. Исто је и са Бугарском - нерешено је питање бугарске мањине у Србији, што је крајем прошле године и закочило отварање поглавља 26 - образовање и култура.
Ипак, за велике зверке препреке не постоје. Занимљиво је да су баш велики бугарски и румунски бизнисмени - Цветан Василев и Себастијан Гица, заштиту од кривичног гоњења у својим државама због вишемилионских превара потражили баш у Србији. Василев је заштиту нашао под окриљем још увек актуелног председника Србије Томислава Николића, док је Гица ухапшен у Београду са лажним словеначким документима у изнајмљеној кући у центру Београда.
Оно што је реалност у Србији је да борба против корупције не постоји, мањине се етикетирају, провладини медији оптужују и називају опозицију издајницима, НАТО и Сорошевим слугама, па чак и бившег председника Србије у два мандата - Бориса Тадића. Једноставно, влада атмосфера страха и масовног таблоидно-политичког застрашивања свих који се не слажу са политиком владајуће странке. Одатле и врло разуман закључак организације Фридом хаус да је степен демократског развоја Србије пао на најнижи ниво од 2005. године, упркос напретку у процесу европских интеграција (Србија је у групи земаља са полуконсолидованом демократијом као Хрватска, Црна Гора, Мађарска, Румунија и Бугарска). Босна и Херцеговина, Македонија, Албанија и Kосово су у категорији "транзициона влада или хибридни режим".
"Током 2016. године демократија у Србији се још погоршала, настављајући негативни тренд претходне две године. Док су побољшања била видљива у неким областима повезаним са приступањем Европској унији, она су поништена негативним догађајима у изборном процесу, демократској владавини и слободи медија. Kао резултат, оцена демократије у Србији је пала на најнижи ниво од 2005", оценио је Фридом хаус. Фридом хаус оцењује да је Влада Србије успела у напорима да стабилизује јавне финансије и примени програм фискалне консолидације, као и да оствари економски развој бољи од очекиваног. Такође је отворила четири поглавља у приступним преговорима са ЕУ и остварила напредак, иако спор, у преговорима с Приштином. Фридом хаус је оценио да су постигнута умерена побољшања у правосуђу, али да је "случај Савамала" показао да "владавина права може, на неки период, бити суспендована када то одговара српским званичницима". "Није било позитивних догађаја у сфери медија, новинари су се и даље жалили на политички притисак, аутоцензура је била распрострањена. Истраживачки новинари, посебно, и даље су се суочавали са честим претњама и покушајима застрашивања", пише у извештају Фридом хауса.
Није ни извештај известиоца Европског парламента за Србију Дејвида Мекалистера био блажи. Kонстатовани су проблеми са слободом медија, борбом против корупције, независношћу судства, заштитом мањинских права, а тражи се и наставак нормализације односа са Kосовом. У међувремену се десило ослобађање Рамуша Харадинаја у Француској и дурење Србије на званични Париз због одлуке независног суда. Тражи се и решавање случаја Савамала.
Е сад, зашто званична Европа ћути? Одговор је једноставан, да једноставнији не може бити. Није то само питање Kосова и бриселских преговора него је и питање геостратегије. Страх од Русије реално влада у већем делу Европе. То је наслеђе из времена Хладног рата и Варшавског пакта. Сада бивши совјетски сателити - Бугарска, Румунија, Мађарска, Пољска, Чешка и Словачка, Албанија - (ДДР се спојио са СР Немачком) махом су чланице ЕУ (изузев Албаније, која је у преговорима са Унијом) и ни под којим условима не би да се врате под руску интересну сферу. Црна Гора на коју је Русија играла је преокренула ћурак и отишла у НАТО, тако да је Русија на неки начин стиснута и окружена земљама ЕУ. Једина земља у том окружењу која има колико толико присне односе са Русијом је Србија и одатле и толики притисак на Србију и неодустајање ЕУ од евроинтеграција Србије. Kада се још боље погледа у домаћи политички лонац, јасно се види да је премијер Вучић заправо јако усамљен у тежњама ка ЕУ. За разлику од њега, већински корпус у његовој партији је за прикључење Русији и за потпуно подаништво тој држави. Питање је тренутка када ће у његовој СНС почети да га саплићу и траже потпуно окретање ка Русији. Уосталом, погледајте само случај Томислава Николића који је до пре неколико година био неприкосновени лидер те партије.
Вучићев став је крајње прагматичан - Србија од ЕУ добија милијарде евра за економски развој и реформе образовања, правосуђа и државних институција (?!) већ скоро 16 година, док од Русије не стиже ама баш ништа, а чак и кад стигне (оружје на пример), онда је то под прилично неповољним условима (случај куповине мигова). Зато је и логично што је Вучић окренуо "српски чун" ка ЕУ и како је то премијер рекао - везао га за Немачку као мотор развоја Уније. Уосталом, није давно било кад је премијер рекао да би Србија гладовала и банкротирала да није милионске помоћи ЕУ.
Углавном, главну реч у Европској унији већ годинама води Немачка. Нарочито сад кад је Велика Британија изашла из ЕУ. Поруке Берлина које се односе на Балкан су више него занимљиве. Први задатак је одбацити Русију што је могуће даље од утицаја на државе Балкана. Немачку јако иритира Српско-руски хуманитарни центар у Нишу, за који сматра да је непотребан, сматра га шпијунским гнездом и претњом за безбедност, а порука Србији је да неће још дуго моћи да седи на две столице, већ да ће морати да изабере - или Русија или ЕУ. Истовремено, Србија има све присније односе са Русијом, којој се константно оправдава због блиских веза са ЕУ. Мада, јавно, руске дипломате никада нису рекле било шта против прикључења Србије Европској унији.
Посебно је занимљиво што ће Немачка тражити од Србије да у случају даљег заоштравања односа Европске уније са Русијом Србија уради исто што и Црна Гора, односно да јој уведе санкције. Додуше, део проблема је могао да буде решен и на управо одржаном састанку немачке канцеларке Ангеле Меркел и руског председника Владимира Путина у Сочију, али је очито да Балкан уопште и није био споменут, пошто је Немачка имала бројне примедбе на однос Русије према њеним невладиним организацијама, проблема око Украјине, рата у Сирији, Ирака, притиска Русије на Румунију око Црног мора, санкција ЕУ...
Ипак, српски проблем је далеко сложенији, нарочито у делу који се односи на више него јасан став Немачке да неће ратификовати споразум о примању Србије у чланство Европске уније све док Kосово не постане пуноправна чланица Уједињених нација. Зато Немачка и толико инсистира на Бриселском дијалогу и нормализацији односа Србије и Kосова, које је признала независност од Србије. За сада се српски државни врх прави невешт пред домаћом јавношћу (као да је има!) да нешто зна о овим захтевима званичног Берлина, мада није да им није више пута званично речено. Очито је да српски државни врх (Вучић) очито тактизира и на нека начин плаши ЕУ својим односима са Русијом да би јој извукао што више пара, а упорно понавља мантру о војнополитичкој неутралности, јер ни не зна шта би друго, али и да је Србија "кључ стабилности Балкана" и лидер у региону. Исту ту причу о лидерству у региону понављају и политичари у Хрватској, Бугарској, Румунији и Мађарској, па ви видите ко је лидер региона. Ситуацију је додатно закомпликовала тешка избегличка криза, која је показала врло недемократски карактер бројних влада Европске уније (Грчка, Мађарска, Аустрија, Италија, Француска, Велика Британија...)
Истовремено, све се више, додуше незванично у дипломатским круговима, говори о томе да би земље Балкана (Србија са Kосовом, БиХ и Македонија) зарад регионалне стабилности могле на брзој траци да буду примљене у ЕУ до 2018. године. Ето, то је разлог зашто Европска унија упадљиво окреће главу од стања у Србији и све јачег гушења државних институција и критичких медија зарад јачања личне моћи Александра Вучића. Што је много далеко од европских вредности и стандарда које проповеда Унија.
Извор: Данас
