Пише: Драган Милашиновић Даље, Французи нису наши пријатељи. То што су нам помогли у Великом рату била је потреба за топовским месом, не пријатељство. Да се подсетимо – У Француској је убијен наш краљ Александар I Карађорђевић, током званичне посете! Француска је Србији увела санкције 1992. Њени обавештајци припремали су сребреничку фарсу, а њихови пилоти бомбардовали положаје Срба у Босни 1995. Били су део НАТО агресије на СРЈ 1999., само зато што је она бранила свој државни интегритет на Косову и Метохији. Признали су Косово међу првима 2008. године, а гласали су за пријем Косова у Унеско 2015. Између тога за стотине осуђујућих резолуција против Срба у међународним институцијама, увек су гласали „за“, никада „против“. Дакле, француска политика према Србији и Србима има континуитет непријатељства, најмање од 1934. године и атентата у Марсеју.  Французи нису наши пријатељи! Зашто би нам, онда, испоручили Харадинаја? И на бази чега је Вучић ширио оптимизам да се тако нешто може догодити? На бази тога што је злочинац ухапшен по нашој потерници?! Или што, можда, верује да је Франсуска узор међународног правосуђа?! Ма, хајте, молим Вас. Није он ни толико наиван, ни толико необавештен. Једноставно је припремао позорницу за још једну манипулативну представу која треба да завара политичку логику публике (јавности). Представа је одиграна. Глумљење немоћног беса и наводног разочарања, јефтини дипломатски трикови демарша и повлачења амбасадора „на консултације“ које ће трајати док амбасадор не искористи годишњи одмор из прошле године, прича о Весељију и остало, све је имало за циљ да преусмери пажњу са суштине. Сам Вучић, иначе, све време је знао да Харадинај није ни хапшен да би био испоручен Србији? Наводни притисак на француске власти и изјаве по том основу биле су само део притиска на Харадинаја. Иначе, самом Харадинају посета приликом које је ухапшен није била прва посета Француској од издавања потернице. Он је, претходно, више пута несметано улазио и излазио из ове земље. Тек да се зна. 

Тајна Харадинајевог хапшења

Као и већини шиптарских злочинаца, које је Запад хтео да заштити од прогона за учињена злодела, Рамушу Харединају омогућено је да крваву каму замени политичким микрофоном у косовској НАТО-парадржави. Тако се овај убица, од априла 2001., нашао на челу партије „Алијанса за будућност Косова“, која је на последњим парламентарним изборима освојила 11 посланичких мандата за тзв. „Скупштину Косова“. Нећем се овде бавити детаљима контраверзне политичке каријере Рамуша Харадинаја, већ ћемо се концентрисати на његову улогу у раду тзв „косовског парламента“ око демаркације границе шиптарске парадржаве са Црном Гором. На тој седници, одржаној почетком августа 2016., тзв. „Влада Косова“ поднела је предлог свом „Парламенту“ о утврђивању границе са Црном Гором, по коме је неких 8.000 хектара земље, коју шиптарски националисти сматрају својом, требало да припадне Црној Гори. Будући да је „Влада“ то учинила на притисак америчког и енглеског амбасадора на Косову било је јасно да Мило добија извесни територијални уступак као награду за чланство у НАТО, односно као нешто чиме ће пред народом бранити своју неразумну одлуку. Но, косовска опозиција није се сложила са овим предлогом, организоване су демонстрације, опструиран рад парламента и на крају овај предлог није прошао. Уз Куртијево „Самоопредељење“ најзаслужнији за овакав развој догађаја био је Рамуш Харадинај, односно његова „Алијанса за будућност Косова“. У том погледу Харадинај се показао несавитљивим за чувену евро-атлантску тактику „батине и шаргарепе“. А колико је Западу стало да Црна Гора утврди границу са „Косовом“ најбоље говори став председника Европске комисије Жана-Клода Јункера који је приликом свог сусрета са Тачијем, почетком фебруара 2017., поручио да нема визне либерализације за грађане Косова без ратификације демаркације границе са Црном Гором. “И поред чињенице да је пријатељ Косова и подржава европску перспективу Косова, председник Јункер је јасно ставио до знања да је немогуће да се процес затвори без ратификације демаркације границе са Црном Гором у Скупштини Косова“, саопштио је Тачи грађанима Косова по повратку из Брисела. А у том тренутку, један од двојице главних противника ратификације, и то онај са већом политичком тежином, Рамуш Харадинај, већ се налазио под контролом француских власти и у поступку екстрадикције по српској потерници старој 12. година.  Сва она одлагања, захтеви за допуну документације, Вучићево бусање у прса, запаљиве изјаве Рамушовог брата Даута и остало били су део игре чији је циљ био, не само приволети Рамуша Харадинаја већ и кланове иза њега, на послушност у овој ствари. Изручење Србији тешко да је и једног тренутка била реална опција, чак и да је Рамуш одбио сарадњу. Али, наравно, није. Па, он је данас прво политичар, па онда злочинац. А Срби су Французима, као и увек, само монета за поткусуривање.

Лаже и паралаже

О томе колика је Вучићева притворност у „случају Харадинај“ најбоље говори да је Харадинаја бранио адвокатски тим „Матрикс“ који је основала и води Чери Бут, познатија као супруга Вучићевог саветника Тонија Блера (мужевљево презиме не користи да би, од необавештених, сакрила њихов прави однос), такође несумњивог ратног злочинца. Она је Харадинаја бранила и ослободила и пред квази-судом у Хагу. Укупно за своје одбране Харадинај је Блеровима платио преко два милиона евра (у француском случају 360.000). И замислите, да свезнајући Вучић о томе појма нема, него од своје главе на конференцији за медије прави упитник, а од гласа жал за неправдом. Но, када је ова непријатна информација о повезаности Блерових са Харадинајем која, свакако сумњиви, саветнички однос Вучић-Блер јасно води у сукоб интереса, процурела у јавност и изазвала лавину логичких питања, десило се експлозија темпиране медијске бомбе. Харадинај је, замислите, напао Вучића и послао му јасну „претњу“. „Вучић је – казао је Харадинај – веома слаб политичар, који није успео да побољша економску ситуацију у Србији, док Влада Србије узима зајмове да би исплатила пензије“. Харадинај тврди и да „Вучић нема храбрости да пркоси Хрватима, који су му јасно ставили до знања где му је место“.  „Остао је без иједног потенцијалног непријатеља кога би смео да залуђује, па покушава да се игра са Албанцима. Изабрао је да се поигра са мном, али је направио лош избор“, поручује Харадинај. Ова наизглед жестока реторика, у политичком смислу, само је млак други сервис у медијско поље противника, који му је, дабоме, одговорио, глумећи смиреност позитивног хероја. Вучић се, дабоме, не плаши Харадинаја и није непријатељ Албанаца већ им је пружио руку (рекло би се и много више -прим. аутор), али неће злочинцима и силоватељима. Он је, са уобичајеном европском патетиком у гласу, нагласио да га не чуде „опасни типови“, као Харадинај, „већ ћутање Европе на оно што у последње време поручују Албанци, а што се не може другачије разумети него као претње „цепањем“ граница и рушењем на Балкану“. На страну сад то што харадинајева анализа врло објективно приказује резултате Вучићеве досадашње владавине, осим ове глупости о односу према Албанцима, која и разоткрива манипулативни карактер Харадинајевог иступа. Албанци у српској историји нису имали наклоњенијег политичара на власти него што је Вучић! То је тужна истина са којом ћемо се сударити веома брзо!  Зато и Харадинајев напад више треба посматрати као још један спин којима Вучић већ пет година слуђује грађане Србије избегавајући одговорност за катастрофалне последице своје политике на свим нивоима, посебно на националном и државотворном. Јер, после Харадинајевих претњи и Вучићевог одговора сутрадан, што је све медијски покрило три дана, наградно питање је, сећа ли се ко Француза, обећаног повлачења амбасадора и Чери Бут-Блер?! И не само то. Харадинај нам се, кроз српске таблоидне медије, већ препоручује као политички чинилац, јер председници држава или влада не би требало да полемишу са злочинцима! 

Уместо закључка

Основна теза овог текста да ће приликом скорог поновног подношења предлога о демаркацији границе „Косова“ и Црне Горе Рамушова политичка опција гласати „за“ и да ће предлог овог пута проћи у тзв. „Косовском парламенту“ брзо ће бити проверена у политичкој пракси. Ако се покаже тачном, а убеђен сам да хоће, Рамуш ће од Запада добити опрост за своје злочине, Црна Гора награду за послушност и улазак у НАТО, а Србија само још један презир и разочарење. Но, добиће и још један доказ у којој мери је Вучићев режим Милова српска филијала!! И колико је на Балкану све повезано!  А тиме ће, колико год се пренемагао Вучић, Србија бити много више понижена него француским толерисањем злочина. Текст који је запалио Хрватску: "Ово је истина о хрватској историји", прочитајте ОВДЕ. Извор: Фонд стратешке културе