Када је Секу Туре одлучио 1958. да извуче Гвинеју из колонијалног ропства и поведе је путем независности, елита у Паризу толико је била бесна да је одлучила да уништи све што је њена управа створила у тој земљи. Три хиљаде Француза напустило је убрзо Гвинеју одневши са собом сву имовину коју су могли да понесу, а уништивши све што није могло с њима: школе, вртиће, зграде јавне управе, аутомобиле, тракторе… Неки су чак на одласку отровали коње и краве на својим фармама, а храну у складиштима уништили. Смисао тог бесомучног чина био је да се пошаље порука другим француским колонијама да ће цена њихове еманципације бити врло висока.
Слободни, али сиромашни
Страх се након тога увукао међу афричку политичку елиту, пише Мавуна Ремарк Кутинин, издавач и мировни активста, у тексту објављеном у веб-магазину "Силикон Африка". Након догађаја у Гвинеји нико није смогао храбрости да следи Туреов пример чије је чувено гесло било: "Радије ћемо уживати у слободи у сиромаштву него у богатству у ропству". Силванус Олимпио, први председник Републике Того, малене државе у западној Африци, пронашао је компромисно решење с Французима. Није желео да његова земља и даље буде под француском влашћу, па је одбио да склопи наставак пакта о колонизацији какав му је предложио тадашњи француски председник Шарл Де Гол. Ипак, пристао је да плаћа годишњи порез Француској за сва материјална добра која је створила у његовој земљи. То је био једини услов да их Французи не би, као у Гвинеји, на одласку потпуно уништили. Међутим, износ колонијалног пореза који је Того требало да плати Французима био је огроман и износио је те 1963. године готово 40 посто тадашњег државног буџета. Будући да се Того нашао у тешкој финанцијској ситуацији, Олимпио је, како би извукао земљу из те стуације, одлучио да укине дотадашњи колонијални новац ФЦФА (Франак за француске афричке колоније или краће – колонијални франак) и да уведе сопствену валуту.Убиства и државни удари
Дана 13. јануара 1963. године, три дана након што је Того почео да штампа сопствени новац, група профранцуских војника убила је председника Олимпија. Њих је предводио бивши припадник француске Легије странаца, наредник Етјен Гнасингбе који је за тај крвави посао од Француза наводно био награђен са 612 америчких долара. Олимпијев сан био је да изгради независну, суверену и самосталну земљу, али Французима се та идеја није свиђала. Дана 30. јуна 1962. године, Модиба Кеита, први председник Републике Мали, одлучио је да, попут Олимпија у Тогоу, повуче колонијални франак, валуту коју су Французи наметнули у дванаест својих афричких колонија. За Кеиту, који је тежио социјалистичкој економији, било је јасно да би наставак пакта с Француском био терет даљем развоју земље. Ипак, и Кеита ће, попут Олyмпија, постати жртва. Неће га, додуше, убити, али ће 19. новембра 1968. бити свргнут у државном удару који је предводио још један бивши легионар - поручник Муса Траоре. Током тог драматичног раздобља борбе афричких земаља за ослобођење од колонијалног ропства, Француска се с пуним поверењем могла ослонити на бивше припаднике Легије странаца који су извели већину државних удара против легално изабраних председника.
Легионари руше владаре
Тако је 1. јануара 1966. бивши легионар Жан-Бедел Бокаса предводио државни удар против Давида Дакоа, првог председника Централноафричке Републике. Два дана касније, Маурис Јамеого, први председник Горње Волте, данашње Буркине Фасо, свргнут је у државном удару који је предводио Абоубакар Сангоул Ламизана, још један бивши легионар који је претходно учествовао у гушењу ослободилачких устанака у француским колонијама Индонезији и Алжиру. У октобру 1972. Матје Керекоу, дотадашњи телохранитељ председника Републике Бенин Хуберта Мага, предводио је државни удар. И Керекоу је, погађате, претходно прошао обуку у француским војним школама. У протеклих педесет година у Африци се догодило укупно 67 државних удара у 26 земаља од којих су 16 биле француске колоније (Того, Тунис, Обала Слоноваче, Мадагаскар, Руанда, Алжир, Мали, Гвинеја…). Чак 61 посто државних удара догодило се на подручју франкофонске Африке.Без Африке били би сиромашни
Француска се очајнички и жестоко, без обзира на цену, борила да задржи своје афричке колоније. У марту 2008. године, бивши француски председник Јак Ширак изјавио је:"Без Африке, Француска би доспела у друштво земаља Трећег света". Његов претходник, Франсоа Митеран још је 1957. пророчански устврдио: "Без Африке, Француска неће имати будућности у 21. веку". У овом тренутку, чак 14 афричких земаља дужне су да, кроз колонијални уговор, дају 85 посто својих новчаних резерви Француској централној банци.
Откидају од уста и дају Француској
Иако је западни свет, званично, одбацио колонијални систем, Француска није спремна да га напусти, јер јој сваке године, кроз тзв. колонијални порез, доноси наводно око 500 милијарди долара. Коутинин пише како афрички челници често трпе оптужбе за корупцију и служење странцима, а на штету властитих националних интереса, ало постоји објашњење за такво понашање. Они напросто раде тако јер се плаше да ће бити убијени или свргнути, тврди Коутинин.Одредбе Колонијалног пакта из 1950. године
Тешко је поверовати каквих се уговорних обвеза морају придржавати бивше француске колоније у Африци, данас формално независне државе. Ево неких кључних ставки:Колонијални дуг: Све новонастале "независне" државе треба да отплаћују инфраструктуру коју им је изградила Француска током колонизације; Националне резерве: Све бивше колоније морају да депонују своје новчане резерве у Француској централној банци. Груба је процена да Француска годишње "убере" око 500 милијарди долара од земаља које практично и немају приступ свом новцу; Природни ресурси: Француска има ексклузивно право на новооткривене природне ресурсе на територијама бивших колонија; Тендери: Бивше колоније морају на тендерима да дају предност француским фирмама;
Војска и војни савези: Сви који желе да стекну чин у војскама својих земаља морају да прођу обуку у Француској. Државе су обвезане на савезништво с Француском у случају рата и имају забрану уласка у војне савезе с другим земљама; Службени језик: Обвеза је да француски буде службени језик тих земаља и да се користи као језик у образовном систему; Подношење рачуна: Државе морају Француској слати годишње извештаје о својим финансијским билансима. Нови Француски преседник Емануел Макрон наставио је колонизаторску реторику својих претходника, а како је, из угла западних интереса, упоредио СФРЈ и Сирију, назвавши све нас "варварима" прочитајте ОВДЕ.
Избор: net.hr
