Пише: Емил Влајки
Народ Вучићу даје привремени, императивни мандат
Народу којем је било доста „жутих“ („тадичеваца“), гласао је за бивше радикале који су имали педигре револуционарности, опростио им је Бриселски споразум како би их охрабрио на самом почетку њихове владавине и чекао да види што ће се десити.
Од двојице СНС-овца (СРС-оваца), Томе и Аце, издвојио се онај млађи и динамичнији који је временом постао истински вожд захваљујући не само својим способностима, већ и томе што у Србији није било никакве озбиљније опозиције, а ни кредибилног опозиционог лидера; како било, тако и остало.
И ма што год опозиционари причали, новом се вожду не може приговорити да није имао енергије у рјешавању проблема. Са Вучићем је (барем) нешто кренуло напријед, углавном на економском плану, народ је то препознао и потврдио својим гласањем. Исто је тако свакоме било јасно да је истински економски опоравак питање дужег времена, јер једну опљачкану земљу није (било) могуће тако лако опоравити.
Али оно што је народу било једнако важно као економија, било је обећање Вучића да ће Србију увести у Европу и по цијену Kосмета. Али је и то имало, и има, својих граница: преосталим Србима на Kосмету би се требало осигурати неку врст аутономног статуса.
Из личних а и практичних разлога за вођење политике за коју је добио мандат од народа, Вучић је одлучио да постане (и) предсједник земље, чиме је добио цезарску моћ, објединивши практично, мада не и формално, три основна сегмента власти (извршну, парламентарну и судску), док је расцјепкана опозиција немоћно проматрала што се дешава.
Вучићево „миротворство“
Искрено речено, Србији, препуној криминала, корупције, економског каоса и квислиншке политике НВО-а, је, у овим тренуцима, потребна једна врст просвијећене аутокрације која би разријешила наведене проблеме, наравно ако је особа која држи толику власт спремна и способна да се посвети економском, социјалном и културном развоју земље. Kада би то био случај (или: ако је то случај), била би света дужност свих, из позиције и опозиције, а за спас Србије, да свим снагама подрже једну такву личност.
Вучићу енергија не недостаје, затим не треба сумњати у то да хоће нешто добро да уради за Србију, али нема јасну геостратешку оријентацију која је у овим хладноратовским тренуцима најважнија да би Србија кренула напријед.
Његово лавирање између Запада и Русије, а у корист овог првог, што се правда неминовношћу „европског пута“, мада се чини да су разлози сасвим друге природе, показује све већи број мањкавости.Оне поништавају све оно позитивно што је успио да оствари унутар своје досадашње владавине.
Једна од посљедица овог лавирања је Вучићево „миротворство“.Оно подсјећа на понашање 'кнеза Мишкина', једне од фигура Достојевског, а који је био једнако благ, добар и увиђаван као Исус Kрист.Показало се, нажалост, да је, у балканским условима,„миротворство“Вучића значило (и)увођење Србије у циклус понижења која тешко да могу бити више прихватљива било коме. Вучић је и те како свјестан тога и то зорно исказује кроз своје интервјуе. Има, наиме, у његовој нарацији један вид дефетизма типа „што се ту може, они су јачи“.
Запад не жели Србији добро
Оно штонаш „миротворац“ не жели (или не смије) да схвати, то је да је Запад одлучан у томе да УНИШТИ Србију, и да је то СТРАТЕШKИ план евроатлантизма.
Само слијепац, ментални и физички, не би, у том контексту, могао примијетити:
-да уништавање Србије траје већ пуних четврт стољећа и то свим средствима: бомбама, демонизацијом, откидањем територија и уцјенама свих врста;
-да се морално уништавање Србије интензивира у функцији наводног напретка у „приближавањуЕвропи“;
-да се интензивно ствара Велика Албанија унутар пројекта Запада о исламизацији Балкана, првенствено на штету територијалног интегритета Србије;
-да се систематски уништава Република Српска у корист шеријатске БиХ;
Све у свему, свакодневним понижавањима Србије никад краја. Албанци се у томе утркују без задршке, а Запад, не само да шути, већ их и охрабрује у томе. Запад је од Црне Горе, некада претежно српске земље, направио најљућег непријатеља Србије! Запад у овом часу уништава Македонију у корист Велике Албаније. А оно што нитко не схваћа, и колико год то невјеројатно звучало, то је да,падне ли Македонија, готово је са територијалним интегритетом остатка Србије.
Путин није наиван
Занимљива је људска психологија. Што хладноратовски Запад све више и безобзирније удара по Србији, службена Србија жели да, „ради своје сигурности“,што прије постане његов дио. Једина је „цака“ у томе, што Запад никада неће прихватити Србију. Уствари, можда ће је и прихватити, и то врло умањену, ако остатак Србије постане исто што и Црна Гора, одрекне се своје вјере и писма, те почне мрзити саму себе.
С друге стране, Русија која од доласка Путина на власт непрекидно помаже Србију сачувавши је у више наврата од нељудских понижења, службеномБеограду као да је због тога, у најмању руку, нелагодно.
Путин није наиван и види да је Вучић ипак више наклоњен Западу. И даље се принципијелно односи према Србији, али са све више неповјерења. На примјер, зашто би Русија давала оружје Србији, посебно ПВО систем, која је практично већ постала дио НАТО-а, и видљиво настоји задржати тај правац тако да војна неутралност Србије постаје све више јалова флоскула. Није лијепо да у тренутку када Запад гомила оружје на границама с Русијом, да се Србија на такав начин понаша.
Што се економије тиче, Вучић (као да) сматра да је Русија, просторно, далеко, да је Србија економски овисна о Западу, и да би свако друго геостратешко понашање Србије довело до њене економске пропасти (западне компаније би се повукле, број незапослених би порастао у великим размјерима и слично). Ова здраворазумска анализа има неког упоришта у тренутно чињеничном стању, али је суштински неистинита.
На уцјену одговорити уцјеном
Нити је Русија далеко, нити је Србија без адута.
Они који мисле да је Русија, просторно, далеко и наводе као аргумент да је тешко с њом имати озбиљне економске везе („па је зато боље имати везе са Западом“), очито сматрају људе идиотима. И Америка је далеко, и Kина је далеко, итд., па Србија жељно очекује њихово учешће у њеном економском развоју. На томе не треба трошити више ријечи.
Много је важније одстранити дефетизам који постулира како је Србија мала земља и како мора извршавати оно што јој јачи намећу. Они „јачи“, то су, дакако, Брисел и Вашингтон, а Руси су опет, наравно, превише „далеко“ да би могли Србију ефикасно заштитити, што је груба неистина.
Народ је дао императивни мандат Вучићу, не само да га уведе у Европу, већ да заштити Србе у самопрокламираној држави 'Република Kосова' (РK), као и да заштити достојанство Срба и Србије! У Бриселу је потписан тежак, понижавајући споразум између Срба и Албанаца са гаранцијама Европске Уније о томе да ће Срби у РK имати заједницу својих опћина и одржати аутономан статус.
Срби су испунили све своје обавезе према Албанцима, а ови не желе да испуне једну једину: формирање 'Заједнице српских опћина' (ЗСО).
Наравно, то Албанци раде зато што имају пуну подршку Брисела и Вашингтона!
Само на овом примјеру, а има их још сијасет, види се да Запад непрекидно лаже и да наставља уништавати Србију. Очито је, да након четврт вијека континуираног уништавања и лагања Србије, не може се имати повјерења у оно што Запад каже. Никад и ништа неће урадити оно што је добро за Србију. Напротив, читаво је вријеме уцјењује и растаче.
Због тога је дошло вријеме да Србија каже: ДОСТА.
Албанци неће да испуне своје обавезе, лијепо. Прекидамо све преговоре с њима и отказујемо све што је закључено Бриселским споразумом.
Ви повлачите ваше инвеститоре. У реду, замијенит ће вас инвеститори из 'Еуроазијске економске заједнице'. Поред тога, Русима у Србији ћемо дати исти статус као и НАТО-у.
Ми желимо да будемо дио Европске Уније, али да истовремено будемо војно неутрални, да сурађујемо са свима, и да сачувамо наше границе. Међутим, ви нас, вашом бахатошћу, уцјенама и понижавањима, тјерате да се сврстамо другачије и да тако обранимо нашу самосталност.
Вучић има хисторијску шансу да се, оваквим понашањем, свом народу и свијету прикаже као истински државник, а не само као менаџер веберовског типа. Ако се Србија покаже одлучном у истицању свог достојанства и јачању своје државности, пошто је њен праг толеранције понижавања одавно пређен,Запад ће једино на овај начин схватити да има посла са озбиљном државом. Он други језик, осим силе, не разумије.Схватит ће да се мора повиновати оваквим аргументима уколико не жели да изгуби Србију и морат ће, између осталог, присилити Албанце да се држе закљученог Бриселског споразума и да омогуће формирање ЗСО.
У противном, ако Србија не покаже овај степен одлучности, схватит ће се да је она немоћна и да сњом сватко може радити што хоће, а њено ће се понижавање и комадање незадрживо наставити.
Сви који говоре да су предложени потези ризични и нереални, ти имају дебелог личног интереса да се тако поставе.
А они који се желе играти Тита, заборављају да се Тито, у одлучним тренуцима 1948., супротставио силом далеко надмоћнијем непријатељу да би сачувао како своју земљу, тако и „мир и стабилност у региону“. Текст Емила Влајкија о "масакру" у Рачку можете прочитати ОВДЕ. Извор: Правда
