Неки пишу о масовној емиграцији младих људи који у Србији и другим земљама немају перспективу, неки – о лошем односу Србије према блиској прошлости.
Дневник Зидојче цајтунг се текстом новинара Флоријана Хасела под насловом "Само даље одавде!" посветио исељавању многих људи са Балкана – у потрази за послом и зарадом.
"Мале плате, висока незапосленост, мало иновација и распрострањен непотизам, нагоне младе људе на Балкану да напусте своје земље. Тај корак им пада утолико лакше што се до економски јаких земаља попут Немачке и Аустрије брзо стиже; тај корак је фаталан за њихове домовине, јер радно способног становништва на Балкану је све мање."
"Нигде у Европи, мерено према броју становника, не емигрира толико младих и најбољих као што је то случај у земљама бивше Југославије, Албанији и Грчкој, Бугарској и Румунији […] Србија, са седам милиона становника, највећа земља настала на подручју бивше Југославије, међу чак 138 испитаних земаља дели последње место". Лист преноси процену једног професора београдског универзитета према којој данас 3,5 милиона Срба живи у иностранству, а темпо исељавања се појачава: 2014. је своју земљу напустило 58.000 Срба – двоструко више него 2007.
"У Београду тржни центри само ничу – али други градови су економско кризно подручје". Аутор преноси присећање једног електричара из Смедеревске паланке где је некада било "седам, осам великих фабрика" а данас постоји још само једна: Гоша, за производњу железничких вагона, која тетура од кризе до кризе и уместо више хиљада радника има још само њих 350. У пролеће се Гоша нашла у ударним вестима: један њен радник је извршио самоубиство јер више није знао како да прехрани породицу. То је довело до штрајка у фабрици, коју је (тада као премијер) морао да посети Александар Вучић. Наредних месеци власник фабрике ће морати да исплати заостале плате – у ратама".
Поменути електричар наводи да његова плата после 34 године рада износи 204 евра (у прерачунатој вредности). "Он већ годинама није добио пун износ плате. Фирма у кризи само њему дугује 5700 евра". Електричар преноси да његова породица може да преживи само зато што гаји сопствено поврће, кокошке и свиње "као и безмало сви остали овде". Његова кћерка и син су завршили студије, али раде као продавци (у пекари и једном ланцу продавница електроопреме) за мање од 400 евра месечно. "С обзиром на такве перспективе, многи млади људи одлазе из земље".
У тексту се даље наводи да је политички непотизам основна одлика система Александра Вучића и владајуће СНС. Наводи се пример раднице у једној "приватној банци блиској влади" која је изгубила посао зато што је "један СНС-овац морао да буде збринут". А један студент из Ниша преноси: "Када је Вучић за време предизборне кампање дошао на Универзитет у Нишу, професори су објаснили студентима да не смеју да кажу ништа против Вучића – ако не желе да излете са факултета. Моји пријатељи који су завршили студије и траже посао, чули су да најпре треба да се учлане у СНС. Многи од њих су напустили Србију", пише између осталог у тексту Флоријана Хасела објављеном у Зидојче цајтунгу.
Радио Дојчландфунк је на свом интернет-порталу објавио опширан чланак "Ћутање у Србији" о томе како "Српско правосуђе нерадо изручује ратне злочинце из ратова вођених 90-их година међународном суду у Хагу. Савет безбедности је то критиковао прошле недеље. Али и српски грађани и медији не показују интересовање за суочавање са том темом".
Новинар Клеменс Ференкоте пише о "феномену који је широко распрострањен у читавом региону: чим се поведе разговор о правном и политичком суочавању са злочинима из ратова вођених 90-их година, земље одмах упиру прстом једна у другу". Аутор наводи да из Хашког трибунала стижу и оптужбе да у Србији постоји растућа тенденција одбацивања и негирања судски утврђених чињеница. То се односи на Србију, али и друге земље бивше Југославије. По начелу: "Признајемо наше жртве, али не и ваше!"
Једна чланица Фонда за хуманитарно право наводи да, "када се узме у обзир значај телевизије у информисању јавности, наш Фонд стално указује да за више од 14 година српска јавност ниједном није имала прилику да чује исказе жртава, починилаца и сведока ратних злочина, као ни пресуду и то без обзира на националност". Ова активисткиња каже да анкете показују да "већина грађана Србије не зна да наведе ниједан случај ратног злочина за који се неком суди пред домаћим судовима, као ни институције које у томе учествују. За то је крива у првом реду држава, а потом и медији, јер управо у српским медијима суђења за ратне злочине готово уопште нису присутна. Када се зна колика је контрола државе над медијима, то незнање не чуди."
Слично се изразила и бранитељка људских права Наташа Кандић: "Читаву Србију карактерише специфично стање духа: влада равнодушност како према прошлости и жрт,вама, тако и према могућности да се нешто промени. Овде се ћути, нема критичке јавности, нема критичке речи (...) Клима у Србији је на неки начин гора него 90-их година, јер је тада постојала снажна критичка реч. Сада је нема. Ова јавност, ови интелектуалци – ћуте." Погледајте ОВДЕ које све НАТО авионе су оборили Руси. Извор: Дојче Веле
