Не тако давно, владало је уврежено мишљење да је НАТО интервенција у Босни била једна од крунских успеха пост-хладноратовске ере Запада. Милошевић је поражен, Косово проглашено независним, и данас су три земље Западног Балкана чланице НАТО-а. Ипак, скоро две деценије од Охридског споразума, регион је и даље у хаосу, раздељен међуетничким тензијама и демократским назадовањем.
Шта је пошло наопако?
Деведесетих и раних 2000-их година након западних војних интервенција, верујући да демократска будућност западног Балкана лежи у чланству у ЕУ, Сједињене Државе су уступиле одговорност за политички, институционални и економски развој региона Европској унији.
Међутим, Европа није у потпуности "одрадила посао". Након прихватања Хрватске и Словеније, ЕУ је изгубила свој апетит за проширење и задржала остатак региона Босну и Херцеговину, Србију, Црну Гору, Албанију и Македонију, да чекају на свом прагу. Брегзит, мигрантска криза, уз пораст антиевропских осећања у последњих неколико година уздрмали су саме темеље ЕУ, и даље одложиле процес приступања нових чланица. Истовремено, крваве тензије у региону и недостатак развоја само су загнојиле, остављајући сиромашне и нестабилне државе на периферији Европе, а вакум који се створио почели су да попуњавају други актери, пише "Американ интерест".
Русија је потврдила своју традиционалну улогу заштитника православног становништва, користећи Балкан као тампон да спречи даљу европску експанзију и учврсти своју сферу утицаја. Међу Србима, Црногорцима и Македонцима ублажен је ентузијазам за чланство у ЕУ и НАТО, а Русија је додатно ојачала своју моћ кроз војну помоћ. Према недавној анкети Међународног републиканског института (ИРИ), македонска подршка чланству у НАТО је на најнижем нивоу од 2008. године. У Босни ИРИ гласање показује да само 18 посто Срба снажно фаворизују улазак у ЕУ.
Турска и заливске државе су одговориле појачавајући њихову подршку муслиманима на Балкану, а помоћ коју пружају није увек бенигна. Саудијска Арабија је изградила џамије и довела имаме од Балкана до залива за верске наставе. Неки се залажу за стриктно конзервативни вехабизам, који је у оштром контрасту са умереним исламом који се практикује на Балкану вековима. То је довело до пораста исламистичког фундаментализма међу локалним муслиманским становништвом.
С обзиром на то окружење, није изненађење да политика идентитета усмерена на етно-религијски национализам ужива препород. Лидер Републике Српске, Милорад Додик, позвао је на референдум за независност. Додик је често путовао у Москву на консултације са Путином. Са друге стране, у Босни лидер главне муслиманске политичке странке, Бекир Изетбеговић, редовно путује у Истанбул да би се сликао са све ауторитарнијим турским председником Ердоганом.
Упркос сталном присуству 5.000 НАТО трупа и снажном противљењу Западне алијансе, као и Србији и Македонији, Хашим Тачи је позвао на успостављање војске Косова. У међувремену, Срби су недавно покушали да усмере воз украшен са слоганом "Косово је Србија" на Косово. Албански председник Еди Рама често говори о потреби за побољшање сарадње између његове земље и Албанаца на Косову и у Македонији, што је навело критичаре да га оптуже да покушава да успостави "Велику Албанију".
Зашто је Западни Балкан битан Западу?
Са урушавањем Блиског истока нуклеарним претњама Северна Кореја, зашто би Балкан уопште био битан Западу?
Како наводи амерички лист, близина региона Европи значи да дестабилизација на Балкану може брзо да постане проблем за Европу. У 2015. години, регион је био главни пут за више од милион миграната који су бежали у Немачку и Шведску, а криза је могла да буде много горе да локални лидери нису успели да оставе по страни своје разлике и заједно раде. Ако регионалне тензије и даље ескалирају, оваква сарадња не може да се очекује за наредну кризу. Ово представља како хуманитарни тако и безбедносни ризик, јер ће борци ИСИС-а наставити да искористе хаос и уђу у Европу.
Русија је дуго надгледала поделе у овом региону како би подупрла своје стратешке предности над Европом, а повећана равнодушност или нетрпељивост према западним институцијама иде у корист Кремљу. Без сидра у западним институцијама, илиберална демократија и пораст верског фундаментализма ће вероватно постати норма у региону.
Неки посматрачи тврде да је прекрајање националних граница једини начин да се реше ове вишегодишње етничке поделе. Али чињеница је да не постоји начин да се исцртају границе а да ниједна етничка група није на губитку. Упркос ратовима у Босни, још увек постоје области, као Сарајево, где Срби, Хрвати и Муслимани живе раме уз раме.
Осим тога, једноставне размене земље на основу етничке већине је рецепт за хаос на Балкану. На Косову, Срби у Митровици се опиру албанској већини и желе да се припоје Србији. Као што постоје албанске заједнице у Прешевској долини на југу Србије, на папиру би се могло претпоставити да би две територије само замијенити популације. Ипак, размена Митровица-Прешево би изазвала борбе над територијом, јер се не граниче све енклаве. Из истог разлога, мало је вероватно да ће Србија пристати на предају већински муслиманског Санџака Боснуи.
Бољи начин је да се успоставе и ојачају регионалне институције да олакшају економску и политичку координацију и решавање сукоба. Царинска унија би могла да буде корак у правом смеру, али не и замена за улазак у НАТО и ЕУ, пише амерички лист.
Али ЕУ је све само не напустила своју стратегију проширења за регион због страха да ће је преплавити јефтина радна снага. Међутим, можда би за њу било боље да прими Западни балкан, што би могло да доведе до повећања регионалне сарадње, чиме би се смањиле међуетничке тензије.
Како пише амерички лист, интеграција у НАТО је једнако важна и лакше остварива за западни Балкан, а након Црне Горе врата се отварају за Србију, Македонију, Босну... Њихово припајање би послало сигнал да се Балкан види као део Запада и да ће помоћи одупирању руског надирања.
Превазилажење аверзија од углавном про-руских Срба чланству у НАТО би било лакше ако би се светло углавном усмерило на борбу против тероризма и подстицања регионалне стабилности.
Запад се налази пред тешким избором. Или ће третирти Балкан као стратешко средство, или ризикује да изгуби регион у руском утицају, уз инфилтрацију исламског екстремизма. У септембру прошле године, Босна је поднела званичан захтев за пријем у Европску унију, што би Брисел требало да озбиљно размотри. Након Црне Горе НАТО треба да узме и Србију и Босну као будуће чланице. Са превирањима у ЕУ, интеграција са земљама је важнија него икада. Погледајте ОВДЕ како НАТО демонстрира силу на Балтику. Извор: Блиц
