Једним делом се овај сукоб врти око покушаја Техерена да осигура коридор од Ирана све до Медитерана. Неки у Вашингтону се надају да ће САД, под новом администрацијом која је више фокусирана на одузимање регионалног утицаја Ирану, моћи да положи право на источну Сирију.

Међутим, Иран је већ преузео иницијативу, окружујући америчку војну безу која се налази на сиријско-јорданској граници у Ал Танфу, како би обезбедили директан приступ сиријско-ирачкој граници северније.

У том контексту, европске државе би требало да притисну Трампову администрацију која, како се чини, још увек обликује своју стратегију овој арени, да фокусирају своје ресурсе на неко друго место. Борба против иранских савезника у источној Сирији је вероватно осуђена на пропаст и одвући ће пажњу са других важних области у земљи.

То такође ризикује изазивање шире ватре између САД-а и Ирана, што би значајно уназадило све напоре да се победи Исламска држава и обезбеди нека врста мира, не само у Сирији, него и у суседном Ираку.

Ако САД жели да инвестира смисленије у Сирији, требало би да буду охрабрени да то ураде у јужним и северним не-режимским зонама, а не да дозволе да их шире геополитичке амбиције одвуку на исток.

Како је режим имао консолидовану контролу над насељеним областима у Сирији у последњих неколико месеци, посебно у погледу окончања борбе за Дамаск и Алепо, они су брзо своју пажњу скренули на ову арену.

За Асада, контрола економски значајног истока има за циљ спречавање континуиране север-југ зоне која је под контролом опозиције, што се посматра као увод у још веће распарчавање земље и дугорочна стратешка претња.

У међувремену, Асадов кључни спонзор, Иран, чини се да контролу над регијом сиријско-ирачке границе види као значајну за обезбеђивање директног копненог пута из Техерана све до Медитерана.

Овај став је постао израженији с обзиром на ојачавање става Трампове администрације против Ирана. Асад и његове присталице страхују да САД формулише планове за исток коз комбиновани јужни притисак сиријских демократских снага (СДФ) које предводе Курди и напретком арапских опозиционих снага из Јордана на северу.

Ипак, иако је Вашингтон нашироко усвојио јачи анти-ирански став, чини се да Трампова администрација још увек оклева по питању њихове стратегије.

Током протеклих недеља, прорежимске милиције пале су под паљбу САД-а у близини Ал Танфа, али је америчка војска јасно ставила до знања да су ови напади били зарад заштите снага, а не отварање ширег фронта.

Осим тога, америчка војска није покушала да заустави те исте снаге које су их окруживале како би обезбедили контролу над границом северно од Ал Танфа. Иако су америчке снаге сада наводно мало напредовале североисточно од Ал Танфа, успостављајући, како се наводи у неким исказима, нову оперативну базу у Ал Закфу, и такође су преселили нови ракетни систем у ту област, оне нису предузеле значајне кораке да зауставе напредовање режимских снага.

Ако је истина, ово је мудар потез и онај који Европљани треба снажно да охрабрују.

С једне стране, амерички притисак у источној Сирији ће се готово сигурно завршити неуспехом, с обзиром на посвећеност режима и Ирана да обезбеде ту обаст.

Било који напредак снага повезаних са западом ће са обе стране бити окружен иранским савезницима који ће покварити било који стабилишући план и који ће готово сигурно надживети, и у крви и у времену, западно присуство или програм.

Мало је вероватно да ће САД извршити потребне ресурсе да би овоме дали икакву шансу за дугорочни успех, укључујући у смислу обуке одрживе локалне силе, као што су показали поновљени неуспеси на овом фронту.

У ствари, ово је рецепт за бесконачни рат на истоку, онај који би могао запалити шири геополитички сукоб, гурајући САД и Иран у директан сукоб, са ризиком да се он може раширити на Ирак и да увуче и Русију.

Ова битка би такође одвратила пажњу са достижнијих циљева. Уместо да улажу у војну борбу на истоку, америчке и европске владе би сада требало да приоритетно усмере средства на то да обезбеде успех и стабилност над областима на југу и северу земље, које не контролише режим.

У том смислу, Ал Танф база и повезана опозициона војска би могли да се искористе да се подупру у оне које су под контролом опозиције, дуж јорданске и израелске границе. Неки недавни извештаји су указали на руски предлог да се подели утицај између јужних америчких зона и источних руских зона, и то би могло представљати паметан пут напретка.

Борбе против ИД у Деир ез Зору остају значајне. Али са постојећим режмским војним присуством у граду – који штите око 100.000 цивилног становништва који су сада под опсадом ИД – имало би више смисла препустити режиму да управља овим фронтом у комбинацији са Русијом.

Постојеће упориште режима у граду, недостатак јаког опозиционог оружаног присуства и проширење веза режима са племенским мрежама такође могу омекшати приступ режима.

Али убацивањем ширег геополитичког ривалства у овај микс, у смислу иранско-америчке борбе за утицај, само ће закомпликовати борбу и дати више простора за манипулацију.

Сиријци извели блицкриг и опколили Амере, Шеф Пентагона сматра да иза свега стоји Путин! Више о томе читајте ОВДЕ.

Извор: webtribune.rs