Довођење законодавства Србије у склад са нормама ЕУ - то, у суштини, није тако велики проблем, мада тражи да се на њему ради. Главни проблем и главни услов за улазак Србије у ЕУ је признање Косова од стране официјелног Београда. А Вучић полако али сигурно иде ка томе страшном за све Србе моменту. Национални савет за сарадњу са Русијом и Кином, формира се да се код српског народа (а и у Русији?) створи утисак да званични Београд тежи да побољша стратешки важне односе са Москвом. Тобоже, створен је орган који ће озбиљно институционално конкурисати хипертрофираној сарадњи Србије са Европском унијом, али је то, у суштини, блеф. У владином програму се указује, поред осталог, на неопходност успостављања веза са Евроазијском економском унијом, са једне стране, и са групом BRICS - са друге. У том контексту је Вучић подвукао: „Добри и пријатељски односи са Руском Федерацијом, која је један од угаоних каменова у обе те асоцијације, могу бити добра основа за институционалну модернизацију - пре свега економске сарадње у обостраном интересу, без ступања у дубљу интеграцију“. Мислим да је ова последња фраза - кључна, пише Игор Пшчењиков. Александар Вучић, који је дотад био премијер Србије, 31. маја постао је председник своје земље. Он је победио на председничким изборима одржаним 2. априла. Срби уопште нису једнодушно примили његову победу. Официјелно, Вучић је освојио преко 55 одсто гласова. Међутим, само дан након избора - у главном и великим градовима земље избиле су масовне демонстрације које се нису смиривале неколико наредних недеља. Њихови учесници су протестовали против објављених резултата избора, тражећи оставку и самог Вучића и Републичке изборне комисије која је оптужена за намештање резултата, а тражена је и смена руководства државне телевизије која је „испирала мозгове бирачима у корист Вучића“.

Чиме су Срби незадовољни

Манифестације су у међувремену утихнуле. Али, остала је атмосфера незадовољства Вучићем. Управо у таквој атмосфери он је преузео највишу државну функцију у Србији. Чиме су заправо незадовољни Срби? Како тврди опозиција, Вучић је узурпирао власт и потчинио себи све медије. „Вучић управља помоћу страха и манипулише медијима“ - рекао ми је уочи председничких избора у интервјуу лидер патриотске политичке партије Двери и један од кандидата за положај шефа државе Бошко Обрадовић. Опозиција сматра и да је Вучић Србију потпуно потчинио интересима западног финансијско-индустријског капитала. „Он је јавно рекао да му је шеф - директор Светске банке и да ни један динар из буџета земље не може бити потрошен без одобрења Међународног монетарног фонта“ - указао је Обрадовић. Он је навео и статистику према којој „80 одсто грађана Србије под Вучићем живи лошије него што је живело 2012. године“.

Русофилство Срба адут политичара        

Срби на априлским председничким изборима нису бирали просто између кандидата. Они су бирали и будућност своје земље. Вучићу као поборнику чланства Србије у ЕУ насупрот је стајао низ кандидата који су иступали за тесну сарадњу са Русијом.

Ако је веровати анкетама, за чланство земље у Европској унији залаже се 47,7% Срба. Против је - 39%, неопредељених је - 13,3%. Ово значи да је за ЕУ - мање од половине.

Што се тиче Русије, факт русофилства Срба је неоспоран. Чак и по анкетама које, како сматра опозиција, контролише власт - за „савез са Русијом“ се залаже 65,7% Срба.

Уочи избора се Вучић упутио - не било где - у Москву, где га је примио председник Русије Владимир Путин. То је у Србији (а и у Русији) било оцењено као Вучићев покушај да подигне свој рејтинг међу Србима.

Притом Вучић „очито одустаје од идеје сарадње са Русијом“ - уверен је Обрадовић - па је „широко отворио врата западним агентурама“.

„Чланство у ЕУ - једно је од стратешких опредељења владе. Ми желимо да Србију видимо у клубу демократских земаља континента. Ако 28 европских земаља могло да уђе у ЕУ - може и Србија“ - изјавио је Вучић.

Он говори и да српске власти имају намеру да „затворе сва поглавља“ преговарачког процеса до 2019. године.

Довођење законодавства Србије у склад са нормама ЕУ - то, у суштини, није тако велики проблем, мада тражи да се на њему ради. Главни проблем и главни услов за улазак Србије у ЕУ је признање Косова од стране официјелног Београда. А Вучић полако али сигурно иде ка томе страшном за све Србе моменту.

Под окриљем Европске уније официјелни српски представници и лично Вучић имали су већ не један сусрет са косовским Албанцима. Формални повод за те сусрете била су хуманитарна питања. Али је свима очевидно да Европска унија на тај начин решава задатак навикавања јавности Србије на дијалог са косовским Албанцима као са страном државом и на мисао да је сасвим у реду.

Последњи такав сусрет одржан је пре приближно недељу дана у оквирима саветовања шефова влада шест западнобалканских земаља са шефицом спољне политике Европске уније Федериком Могерини. Разматрана је „европска будућност“ региона. Притом је Косово, које Србија не признаје, на том саветовању представљао „премијер“ Иса Мустафа, као равноправни учесник.

Ускоро ће, како се очекује, премијер Косова постати Рамуш Харадинај, бивши вођа оружаних формација косовских Албанаца, којег је Србија због масовних убистава Срба покушала да позове на одговорност уз помоћ европског правосуђа. Али, Србија са тим није ништа урадила. Харадинај са европске тачке гледишта ни за шта није крив.

Сада ће Вучић морати да са њим преговара о нормализацији односа Београда и Приштине. Нови српски председник је и сам то назвао „проблемом“.

 Али, нема се куд ако је испред светло ЕУ са њеним инвестицијама у милијардама.

 Вучић указује на практичну страну чланства Србије у ЕУ.

 „Очевидна је веза између процеса европске интеграције и раста инвестиција. У 2015. је - од укупно 2 милијарде и 111 милиона евра страних и домаћих инвестиција- 1,530 милијарди евра стигло из ЕУ“, - рекао је Вучић у Скупштини (парламенту) у августу 2016. године.

У програму активности владе Србије, који је у Скупштини био представљен августа 2016., а који се, сасвим природно мало чиме разликује од Вучићевог председничког програма, говори се о два друга, осим ЕУ, правца спољне политике, којима Србија придаје велики значај. То су Русија и Кина.

У владином програму се указује, поред осталог, на неопходност успостављања веза са Евроазијском економском унијом, са једне стране, и са групом BRICS - са друге. У том контексту је Вучић подвукао: „Добри и пријатељски односи са Руском Федерацијом, која је један од угаоних каменова у обе те асоцијације, могу бити добра основа за институционалну модернизацију - пре свега економске сарадње у обостраном интересу, без ступања у дубљу интеграцију“.

Мислим да је ова последња фраза - кључна.

У програму владе су појединачно побројане све кинеске инвестиције. И Вучић закључује: „Ми се можемо похвалити интензификацијом односа са Народном Републиком Кином, која представља једну од водећих економија света“.

Политички посматрачи називају овакву усмереност Вучићевог курса на разне стране „спољнополитичком еквилибристиком“. Сам Вучић је рекао да се Србија на спољнополитичкој арени "држи онако како може“.

Потврда таквог курса било је и формирање 19. маја 2016. Националног савета за координацију сарадње са Руском Федерацијом и Народном Републиком Кином.

То ће бити самостална организациона јединица у оквирима владе, а у рангу испод министарстава. Претпоставља се да ће на челу тог савета бити Томислав Николић, од којег је Вучић преузео председничке дизгине.

Српски политички посматрачи указују да је то „утешна награда“ за Николића који је одустао од амбиције да поново буде председника и уступио место Вучићу (они су из исте партије). Али, главно је у томе, тврде српски политиколози што је формирање Националног савета - пропагандистички трик.

 Циљ је да се код српског народа (а и у Русији?) створи утисак да званични Београд тежи да побољша стратешки важне односе са Москвом. Тобоже, створен је орган који ће озбиљно институционално конкурисати хипертрофираној сарадњи Србије са Европском унијом, али је то, у суштини, блеф.

Процена да ће курс званичног Београда при председнику Вучићу бити непотпун, била би непотпуна без указивања на дубоку сарадњу Србије са НАТО

Вучић јавно говори да је Србија изабрала „војни неутралитет“. Али, шта то у суштини значи?

Пред сопственом јавношћу, а такође за „спољну употребу“, та позиција се представља као храбри покушај да се не дозволи увлачење Србије у НАТО.

Јер, апсолутна већина Срба, како је већ наведено, против је чланства земље у алијанси. У стварности, како сматрају многи коментатори, формула војног неутралитета била је срачуната на то да се осујети стварање ефикасног војног савеза са Русијом, за шта се залаже већина Срба.

Србија се не држи никаквог реалног војног неутралитета.

Српски парламент је 2015. године готово тајно ратификовао споразум са НАТО познат као SOFA (Status of Forces Agreement). Србија, која није члан НАТО, преузела је на себе обавезе које имају пуноправне чланице. Де факто, Србија је већ члан НАТО - са обавезама али без права.

Осим овога, Србија је 2015. потписала споразум познат под називом IPAP који предвиђа сарадњу Србије и НАТО у свим војним сферама. Све се то догодило под Вучићем, док је он био премијер. То је, уосталом. једна од главних замерки које незадовољни Срби упућују Вучићу.

Уз све ово, не треба заборављати да такозвана „Глобална стратегија Европске уније“, донета у јуну 2016-те, директно говори: „Кад је реч о колективној одбрани, НАТО остаје главна основа за већину земаља чланица ЕУ. 

У исто време, односи ЕУ и НАТО не задиру у политику безбедности и одбране чланова ЕУ, који не улазе у NATO. Зато ће ЕУ продубљивати сарадњу са Северноатлантском алијансом ради постизања синергије и међусобног допуњавања“.

Због овога, нико не треба да има илузије шта ће стварно донети чланство Србије у Европској унији о којем машта председник Вучић.

Прочитајте ОВДЕ и какво је то упозорење руски министар одбране Сергеј Шојгу свима послао?

Извор: fakti.org