Правда

Рогозин је говорио о разним темама убрзо након инаугурације председника Србије Александра Вучића: оружју које стиже у нашу земљу, санкцијама Америке, односима у свету, Сирији, Европској унији, хуманитарном центру у Нишу.

— Мислите, неки мали?

— Ми имамо нано-технологију.

— Биће једном. Уколико буде потребно, биће.

— Срби ће све добити, ако буде потребно.

— Тешко да неко може да буде истински познавалац Србије, зато што је српска историја веома богата, компликована, не може, практично, да се запамти. Чак је тешко да се до краја схвати. Зато не бих никога називао познаваоцем Србије. Што више покушавате да сазнате, више схватате да ништа не знате.

— Нисам знао шта је тачно рекао, али и ја то исто говорим. Не мислим да су се јуче десиле неке ствари које излазе из оквира онога што је требало да се деси на формалном, свечаном догађају ступања новог председника Србије на дужност. Важно је што су дошли сви балкански лидери. То наглашава улогу Србије као највеће и најауторитетније државе у региону, од које много тога зависи. Био је прилично висок ниво представника других држава. Ја сам јуче, иако су ти људи мени увели санкције, дуго разговарао са Роуз Готемилер а она је заменик генералног секретара НАТО-а.

— Не знам.

— У чему је код њих проблем? Американци су увели правило да, ако неко буде разговарао са мном или са неким као што сам ја, казна за то буде сто хиљада долара. Зато вам ја намерно говорим, да бисте ви то објавили да би она морала да плати тај новац. Или да укину своје глупе санкције, које су једноставно кловновске.

— Русију тако неће зауставити. То је кловнијада. То нам само омогућава да покажемо најбоље црте свог националног карактера. Има један познати виц. Када је требало да се представници различитих народа натерају да скоче са моста. Французу кажу: Знате, Францускиње више не воле Французе! Француз каже: Какав ужас! И скочи с моста. Американцу кажу: Знате ли да Америка више није суперсила? Он: No! И скочи с моста. А Русу кажу: Знате, са тог моста не сме да се скаче. Он: А?! И скочи с моста. Стога, нама ништа не треба да забрањују. Такав нам је карактер. Све ћемо да радимо што нам бране. И зато када нам кажу: не смете да имате авијацију, ми је направимо. Нећемо вам испоручивати моторе за бродове. А ми смо направили за две године нову грану индустрије. Не смете да развијате електронику. Нећемо вам давати елементарну базу. Развили смо нову грану индустрије. Због тога нам је чак интересантно, јер не можемо да путујемо у Америку. Мени су забранили да идем и у Аустралију. А нисам ни намеравао да идем у Аустралију. Није ми тамо ништа интересантно. Кенгури?!

— Ништа не мислим. Апсолутно ме не занима шта тамо неко говори. Видите, ако ја будем слушао све који говоре неке глупости, нећу добро спавати. Зато их и не слушам.

— Господе! Нашли су чиме да застрашују. Заправо, искрено говорећи, први пут чујем за тог званичника. Први пут чујем да он тако говори. А више и нећу ништа да слушам, јер он говори глупости.

— Шта желите од мене, да коментаришем сенатора Мекејна? Он је одавно полудео. Зар нема довољно људи у лудници? Зар ће све полуделе документовати? Ја њега добро познајем. Састајао сам се са њим док сам био посланик Државне думе. Рекао сам му своје мишљење. Од тада је бесмислено то коментарисати.

— Онда је боље да ми Ви поставите то питање, а не Мекејн. Јер Мекејна никако нећу да коментаришем. Мислим да се у некој другој размери овде дешава исто оно што се дешава код нас. Можда нећу бити коректан, али вероватно је боље говорити некоректно, али истинито. Сматрам да је Црна Гора за Србију оно што је Украјина за Русију. Практично, то није створено против Русије, већ против Србије, изазван сукоб између рођене браће и сестара. То ви и ми савршено добро знамо. То говори о томе да рођеном брату можете да убаците нешто што ће га учинити отуђенијим од странца. Исто то се код нас у Украјини десило. Ми смо такође сви измешани. Ја сам у Кијеву завршио први разред. Мој отац је тамо радио. Моја жена је Украјинка. Ми смо сви измешани. А сада друг друга не зове. Сестра не жели да разговара са братом. То је тежак злочин који су пре свега починили Американци. Они су посејали то зрно непријатељства. Могуће је да нисмо на време приметили те процесе. Ми нисмо сматрали да је то озбиљно. Нисмо веровали да тако нешто може да се деси. Једноставно, нисмо веровали. Али то се нагомилавало из године у годину. Прво су о нама причали вицеве. Њима се то чинило смешним. Москаляку на гиляку. Обесити Руса. То је било смешно. Затим…

— Да. Затим су те вицеве почели да схватају све озбиљније. Онда су почели да траже објашњења зашто им ништа не успева. Иако је Украјина била после 1991. године „најслађи“ део Совјетског Савеза. Читава индустрија се налазила тамо, јер су и Брежњев и Хрушчов били из Украјине. И они су све тамо пребацивали. Крим је Хрушчов узео од Русије и предао Украјини, наводно на годишњицу у знак вечног пријатељства између Руса и Украјинаца.

— Да. Могао је и Москву да преда. Нимало не сумњам. Питао сам Французе: Код вас је тамо Тријумфална капија на Јелисејским пољима. Чему је она посвећена? Победи Француза, Енглеза, Турака и других над Русима на Криму. Против кога сте тамо ратовали? Против Украјинаца или против Руса? Боље ништа немојте да говорите о тој теми. Идиотизам је слушати вас. Краће речено, нагомилале су се невоље и затим је све то распирио „Мајдан“, екстремизам. То је једноставан одговор на њихово питање зашто толико лоше живе. У Украјини живе лоше зато што лоше воде своју државу, зато што су на челу земље сви преваранти. Ниједан украјински политичар није редовним летом долазио у Москву на разговоре. Сви су летели приватним авионима. Замислите колико новаца је одлазило на лично богаћење украјинске елите. А сада су уништили земљу. Организовали грађански рат. Напали су Донбас, своју сопствену територију и сматрају да ми са њима ратујемо. Да ми ратујемо против њих, то би се завршило за два до четири сата.

— Наравно.

— Не. Док је та елита… Схватите, њима је важно да имају рат. Јер за све можете да окривите рат. Можете да кажете, због тих Руса, или због становника Донбаса ми тако лоше живимо. Сав новац морамо да трошимо на тенкове итд. То им одговара. Зато је рат профитабилан. Каже се: неком рат, неком брат.

— Наравно. Тако је и овде. У Црној Гори је исто. Још једном кажем, ми не посматрамо црногорску тему као руски проблем. То је српски проблем, а самим тим руски. Али је прво српски.

— Знате, ако се мало прокопа и по српском либералу, тамо ће се ипак појавити прави Србин. И зато код нас нема никаквих илузија поводом ваше Владе. Имаћете добру Владу. Затим, услови ће бити такви да ви нећете никада бити примљени у ЕУ. Прво, где да вас приме када отуда сви беже. Код њих је тамо скандал. Енглези одлазе, а овамо вас убеђују да се иде у ЕУ. Њима се не свиђа, а желе да се вама свиђа. Не може тако. Нешто ту не ваља. Како се каже, Бог ти дао оно што себи не желим! Што се тиче услова ступања Србије у ЕУ, ви ћете се морати да се одрекнете Косова. Ви то никад нећете урадити. Ниједан најпрозападнији Србин никад неће издати своју отаџбину. Може се договарати о економији, курсу, порезима, али то је већ питање издаје. А без одрицања од Косова, Србе неће примити у ЕУ. Зато, то ће бити дуговечан процес. Као што је Турска улазила у ЕУ, тако ће и Србија. Или ће вас разбити на делове и тада део по део примати. У тренутку када вас приме, они ће изгубити свако интересовање за вас. У ствари, у току је игра између ЕУ и Русије ко ће Србију привући себи ближе. Игре, у ствари, нема. Она је без резултата, јер ће Русија и Србија увек бити заједно, док је за Србију важно да има добре односе са европским државама. Она их може имати и без ступања у ту бању.

— Шта је заправо ЕУ? То је реализација уличних парола. У ствари људи који се налазе на челу ЕУ, Европске комисије, а ја их знам лично, то су све бивши момци са барикада, све бивши студенти хулигани ливаки, маоисти, троцкисти, који су временом схватили да се треба пресвући, почели да се умивају, туширају, да облаче одела и сад су Европска комисија. То је ЕУ. Да ли је Србији потребна ова улична идеја. Ја не верујем у ЕУ. Ја верујем у Европу, верујем и волим Европу. Руска интелигенција се увек васпитавала на коренима Достојевског. Европа је за нас друга отаџбина. Међутим, ако настави да спроводи имиграциону политику, ускоро ће тамо бити…

— Да, да. Тамо ће бити сасвим другачији систем. И ви сами тешко да ћете пожелети да ступите тамо. Ако они буду снижавали услове, онда улазите код њих када је потпуно лоше. Њима је важно да неко уђе у тренутку кад неко отуда излази. Да би имали компензацију губитка. 

— Тамо нема шта да се компензује. Воз је отишао.

— Добићете их.

— Ускоро.

— Председник ће вам рећи. Ја бих вам рекао, али смо се договорили да вам он каже. Нису тамо само „мигови“, већ много тога… тенкови, транспортни авиони. Озбиљна и велика помоћ. 

— Ми смо разговарали о томе да би се на територији Србије могла створити нека слободна економска зона која би била профитабилна што се тиче пореза за спољне инвеститоре и индустријалце, јер захваљујући тим санкцијама добили смо могућности да остваримо озбиљан успех у области цивилне авијације. Почели смо да тестирамо јединствени авион који је према техничким карактеристикама бољи од „Ербаса“ и „Боинга“ — МС-21. Зашто да не направимо центар за персонализацију, на пример овде у Србији, како би се обезбедила продаја у балканским државама и у јужној Европи?!Исто то и кад је реч о хеликоптерима и другој техници. Мислим да то није питање заједничке производње, тешко нам је да читаву ту кооперацију прекинемо и укључимо српска предузећа која  за то још нису спремна. Међутим, центар за персонализацију јесте. То су фине паре. О томе смо разговарали. Ја сада чекам формирање нове Владе Србије и након тога ћемо одмах одржати састанак копредседника наших међувладиних комисија, закључићемо нове уговоре. У целини, обим трговинских односа је порастао. За 21 одсто су порасле испоруке српских пољопривредних производа у Русију. Што је важно за Србију.

— Постоји дијалог на линији Савета безбедности. Српски представник учествује у том дијалогу. Они добијају потребне информације, учествују у доношењу важних одлука у формирању јединственог фронта у борби против терористичке претње. На Балкану је та претња врло очигледна. Прво, она има своје корене у рату који је био на Балкану и није тако давно завршен. Људи који су учествовали у њему и у злочинима данас су људи од поштовања у неким државама. У току је и снажан талас који тера на тероризам и мишићаве мигранте, како их ја зовем. Они путују у Европу, то је средина која им помаже и то је основа за будуће терористичке ћелије у европским државама. Због тога су Србија и друге балканске државе као и јединствени фронт важни за размену информација, за узајамно упозоравање о припреми напада.

Још једно питање које се дуго не решава, а о коме се дуго говори јесте и Ниш — хуманитарни центар о којем се чак говорило и у Сенату САД. Они су се веома уплашили тих неколико Руса и… две мачке. 

— Тамо су две мачке и неколико паса који гласно лају, а то се до Косова чује. Још четири припадника цивилне службе пред пензију су невероватна претњa за америчку државну безбедност.  

— Центар је настао као руско-српска иницијатива, чији је смисао био да због искуства авијације и противпожарних средстава буде ближе региону Јужне Европе како се из Москве не би пребацивале снаге и средства у случају потребе, већ да се то ради из Србије. Плус, узимајући у обзир ратове на Балкану, нужно је створити центар за деминирање. У вези с тим, наше Министарство за ванредне ситуације је предложило да оно буде иницијатор стварања тог центра у Нишу. Сада се тамо налази, грубо говорећи, другостепени комитет. Још увек се не може рећи да су три пса и четири ветерана неки центар. Засад тамо нема никаквог центра. Нема се о чему ни говорити. Тамо треба да буде ескадрила авиона који могу да гасе пожаре, друге специјалне снаге, технологија која може да обезбеди те хуманитарне функције. Тренутно тамо нема ништа од тога. Међутим, они су се и тога уплашили. Кукавице и ништавни људи. Боје се свега, дрхте од свега. Прст им покажите и они ће извршити самоубиство. Зато и кажем, С-300 Србима не треба. Довољно је изградити дрвене С-300 и они ће умрети од страха. Они нападају само слабе. Свуда иду само у групама. Такви су они. Њих треба гледати са висине. Треба или решити то питање и регистровати тај центар, добити одговарајући имунитет, као и сваки међународни центар који ради у Србији, или затворити ту канцеларију. Нама у овом облику Центар није потребан. Мислили смо да је потребан њима код којих су стални пожари, а онда трче код нас и моле за помоћ. А сад говоре да је страшно што тамо пас лаје. Идиотизам.

— Нисмо. О чему и говорити. Нама је обећано да ће одлука бити донета. Ми чекамо, нигде не журимо. Пси се хране. 

— Ко треба, тај све зна. Колико дивизија улази у пук, колико ћемо пукова продавати.

— Зашто не би могла?! Могу да купују шта хоће. Код нас нема ограничења, ако хоћете да купујете, купујте, само платите. Ми ћемо им продати. Да ли Грчка купује? Купује. Авганистанци моле Американце да купе од нас хеликоптере за Авганистан.

— Ми смо добили на тендеру. Сећате се, Французи су хтели, молили Путина, купите од нас та два „мистрала“. Подржите нашу бродоградњу. У знак пријатељства са Француском, ми смо издвојили новац, наручили смо та два носача хеликоптера, мада нам они уопште нису потребни, јер ти француски носачи хеликоптера мрзну у нашим условима. На температури плус седам престају да раде. Знате, они су као носачи у шортсевима, у бикинију, мини-бикинију. А код нас је Арктик, разумете? Код нас је озбиљна територија, озбиљна хладна мора, нама је потребна друкчија техника. Али добро, одлучили смо да помогнемо Французима. Чим су изградили те носаче хеликоптера, угледали су се у огледалу, уплашили се сами себе и рекли: можемо ли да их продамо, Американци нас спречавају, ови нас спречавају, жена не дâ, већ не знам ко све, на крају, именован сам да руководим делегације на преговорима, узели смо им новац, чак с каматом, више него што смо платили, зато је то за нас профитабилни случај. А они су их дали Египћанима, узгред да кажем, уз нашу сагласност, без наше сагласности нису их могли продати трећој земљи, јер су носачи били направљени по нашем технолошком пројекту. А ми кажемо Египћанима — узмите добре хеликоптере које смо ми правили за те носаче хеликоптера. А Египћани кажу — зашто да не, добри хеликоптери. Наш хеликоптер Ка-52 зове се „алигатор“, а у Египту је река Нил. Дакле, алигатор и Нил. Апсолутно иде једно уз друго. Тако сам убедио Египћане…

— Видите, ми у сваком случају радимо свој посао, али ми га радимо на својој територији. После распада Совјетског Савеза дуго нисмо улагали новац у изградњу система противваздушне одбране. На примеру Југославије 1999. видели смо шта се дешава са земљом која нема озбиљан систем ПВО. Њу гађају до изнемоглости. Притом, као што се сећате, америчка војска није ушла у директни контакт с југословенском, она се бојала контакта са југословенском армијом. Ми не желимо да се нама тако нешто деси. Зато ми плански улажемо озбиљан новац у изградњу космичких и копнених ешалона противракетне одбране. Већ смо одавно завршили и основне своје индустријске и административне центре . А ускоро, за неке две-три године, завршићемо у потпуности покривање свих својих потреба везаних за било какво стартовање непријатељских балистичких и крстарећих ракета. Радимо свој посао, али радимо на својој територији. А шта раде Американци? У Пољској, Румунији, Гренланду постављају свој систем. Хајде и ми да поставимо свој систем на Куби, Никарагви…

— У Србији… могу да замислим каква би се бука дигла. Ако се боје три пса, замислите шта би се десило, извините на изразу, они би се унередили, зашто их доводити до тог стања. Радићемо све на својој територији. Али оно што они раде је, наравно, чиста провокација. У чему је технички смисао распоређивања њиховог система антиракетне одбране? Објашњавам. Постоји стратегијска равнотежа која у овом тренутку даје јасну гаранцију да ће сваки агресор, ако би напао Русију, није битно одакле, с Тихог океана, са Атлантског, бити истог часа уништен. Ми имамо све спремно да разбијемо у парампарчад било какву америчку противракетну одбрану. И да уништимо тог агресора, више пута. Чак и ако нас нападне читав НАТО, ми ћемо читав НАТО уништити. Гарантујем вам, напросто знам шта говорим.

— Апсолутно сам сигуран зато што познајем технички аспект тог питања. Али они покушавају да нас омету у томе, покушавају да ослабе наш потенцијал, да нас баце на колена, умање наш суверенитет чија је гаранција тај стратегијски потенцијал. Зато они своје системе стално приближавају нашим границама, да би наше ракете, ако се нешто деси, обарали одмах на старту, док још нису добиле убрзање. Бум! И да их пообарају. Наравно, ми све то видимо.

— Наравно. И сада, и у перспективи ми одлично схватамо развој свих тих техничких средстава до 2030. године. Питање је у нечем другом: земља која на својој територији размести америчку противракетну одбрану, у случају сукоба сама ће бити на удару. Да нећемо да чекамо да они обарају наше ракете! Ми ћемо прво уништити њихове системе противракетне одбране, а онда ћемо узвратити ударац. Зато смо сваку земљу — Пољску, Румунију, двеста пута упозоравали, рекли смо им да ако на својој територији разместе инфрастрктуру ПРО такође постају наш циљ. Нећемо тући по престоници, али ћемо уништити систем који је усмерен против нас. Ми то отворено кажемо и не шалимо се. А да имамо чиме — имамо. Погледајте шта радимо у Сирији, како млатимо те исиловце: са великог растојања, из Каспијског мора, Средоземног мора, са подморница, са воде, из ваздуха, лансирамо ракету, а она обишла све планине, прошла кроз пролазе и — тап! — нема терориста, готово. То ми не показујемо само терористима, показујемо да имамо такво оружје. Ових дана се догодио инцидент: ловац, како се испоставило пољски, превише се приближио авиону у ком се налазио министар одбране Сергеј Шојгу. Колико се сећам, и вама се догодило слично кад сте једном приликом летели за Придњестровље.

— Ја сад идем путничким авионима. Ево, у Београд сам дошао путничким авионом. За сваки случај. Ја сам сад под санкцијама. Мој авион би једноставно почели да јуре по разним земљама. Шта ће ми то, да иницирам сукоб! Мирно сам дошао са осталим путницима. И вратићу се у Москву путничким летом. Али министар одбране мора да лети специјалним авионом. Он не може да лети путничким авионом, зато што он тамо има центар руковођења, комуникациони систем, систем за блокирање нуклеарног оружја… и, одједном му се приближава неки авион…

— Наравно. Они све одлично знају. Авион лети из Русије у Русију, тј. ми летимо у Калињинградску област. Природно, није шала: лети министар одбране, његов авион није тек обично саобраћајно средство. То је центар руковођења. И одједном том центру руковођења прилази неки дрзник, пољски пилот у Ф-16. Шта ми радимо? Нормално, иду руски ловци, прилазе, показују му шта имају испод крила — неколико ракета — да би Пољак продужио даље и отишао да једе свој кромпир. И идемо даље. Ништа необично.

— Ми наравно сматрамо да Арктик треба да буде зона мира и сарадње зато што су тамо резерве чисте воде за читав свет и то није само наша ствар, или Американаца, Канађана, Данаца, Норвежана. То је резервна база екологије читавог света. Зато је наша оријентација да се тамо спрече било какви сукоби. Али постоје одређени спорови које треба решавати полазећи од геологије. Не од тога ко је јачи и ко има јаче мишиће, него полазећи од геолошких истраживања. И ми кажемо, погледајте, овај појас је наставак наше обалске линије. Зато инсистирамо на томе да тај део обале штити Руска Федерација. Тај спор се наставља, али ја ту не видим неке посебне проблеме, они ће наставити свој посао, а ми свој. Комисија Уједињених нација ће то решавати, али на основу научних истраживања, а не на основу провокација, спекулација. С друге стране, ми смо се сада веома озбиљно вратили на Арктик, дошли смо тамо и видели да је све то било веома запуштено, нажалост, још у совјетско време. Ми то сада сређујемо. Изнели смо оданде десетине и стотине хиљада буради од горива, металног отпада од старих бродова… Сређујемо Арктик, чак имамо и беле медведе, опрали смо их.

— Платформа већ постоји… „Гаспром“ је то подигао, и наш војни завод, тако да платформа већ ради. Сада, међутим, имамо један други велики посао. Русија има око 80 одсто откривених резерви гаса, 80 одсто, на Арктику. Био сам тамо пре неколико година, у једном месту које се зове Собета, на Јамалском полуострву. То је градић, заправо сеоце, с лепим кућицама… тамо ради 32.000 људи, огромна фабрика, ја то нисам могао да замислим. Попели смо се на модуларну конструкцију високу 50 метара, која је постављена на бродовима. Не виде се ни почетак ни крај, а то је тек први ред. То је најсавременија еколошка технологија, нема никаквих издувних гасова, испарења, ничега. То је фабрика за експлоатацију природног гаса: дакле, добија се гас, претвара се у течност и ту се одмах утоварује на огромне бродове капацитета од 300.000 тона. И тај брод онда крене или ка Кини, или ка Индији, или ка Индонезији, или ка Европи. А ту ради и флота састављена од атомских ледоломаца — тренутно градимо три ледоломца, а планирано је да они почну да раде 2019, 2020. и 2021… Претварамо Арктик у област којом могу да пролазе бродови и почињемо да нудимо другим земљама да користе ту најбезбеднију маршруту. Тамо нема сомалијских пирата. То је брза и безбедна маршрута, тамо сада постављамо интернет, одличну сателитску везу и тако даље. Ето чиме се бавимо на Арктику. И ми сматрамо да је то одличан и користан посао.

— Одустајање од „Северног тока“, покушај да се откажу преговори о „Јужном току“, јесте демарш људождера који жели да постане вегетаријанац… Они сматрају да ћемо их ми, ако им дамо гас, бацити на колена. Како? Ми од тога зарађујемо, то је чиста трговина.

— Прво, ми га никада не бисмо искључили. То је најстабилнији систем у Русији. Када смо 2001. године имали тенкове у центру града — 2003. је, такође, био сукоб, сећате се, пуцали су чак на Парламент, једна крајње опасна ситуација која је претила да прерасте у грађански рат — у то време су како треба радила само два система, ништа друго није радило. То су били руски нуклеарни комплекс и „Гаспром“. То су најстабилнији системи који су себе одавно оправдали и имају одличну репутацију. Због тога се не треба плашити да ће Русија да затвори гас. Због чега бисмо га затварали, ми од тога зарађујемо новац, шта смо ми, самоубице? Зашто бисмо измислили такву будалаштину!

— Да, ми смо Руси. Али постоји много других начина да се приморамо да почнемо да слушамо и чујемо. То нема везе с гасом. На крају ће се, видите, сви преговори обновити. С Ердоганом је наш председник јуче разговарао телефоном, а већ су били затворили линију за разговоре о „Турском току“. Сада ћемо преко Турске слати гас у Европу, о томе ће се већ Ердоган договарати. Још једна ствар, гледао сам те бриселске чиновнике, они некако морају да постану мирнији, солиднији, понашају се некако малодушно. То је Европа! То треба гордо да звучи, а понашају се тако ситничаво, стално нас за нешто сумњиче, час руски хакери…

— Они сами имају штете од тих санкција. То је интересантно, ако се посматра економија санкционе политике, онда Американци који су иницирали санкције, оно што желе то и раде, и чак зарађују на тим санкцијама. А Европа која се потчинила Вашингтону заправо трпи озбиљну штету, то јест Европљани трпе губитке због тога што не могу да испоручују технологију, машине, пољопривредне производе… Срби сада испоручују пољопривредне производе јер нису увели санкције. Тако да сматрам да Европа није поступила мудро, али ја знам због чега је то тако, већ сам објаснио ко доноси те одлуке. А што се тиче Американаца, они су веома практични, чак бих рекао да су цинични прагматици — оно што је потребно, они то и раде. Недавно су имали расправу у Конгресу и одлучили су да продуже санкције с изузетком оних које би могле да им онемогуће да од Русије добијају технологију за освајање космоса. Одлично!

— Ми бисмо могли, на пример, сада да прекинемо испоручивање млазних мотора РД-180 за америчке ракете. Разговарали смо о томе, нећу да кријем. А размислите, због чега? Добро, одговорили смо им, показали смо да смо исто тако строги као они, али зашто? Губимо новац. Нека им наши мотори, они су већ стари. А ми имамо нове и можемо да летимо њима. Американци такве не могу да направе, тако поуздане као наше. Тако да ћемо сарађивати. Американци имају користи од тога, ми имамо користи од тога. Ми смо одговорили санкцијама само на пољопривредне производе, јер нисмо могли да трпимо да упркос Светској трговинској организацији спроводе незаконите санкције против наше економије, покушавају да је разоре, а онда кажу: купите наше јабуке. Е, ми нећемо ваше јабуке, радије ћемо да једемо српске јабуке. Лепе јабуке.

- Хвала Србији за јабуке! А пољске нећемо, нека вране једу њихове јабуке. Шалу на страну, Русија није земља с којом се може разговарати уз помоћ санкција. Ми се према томе односимо, као што видите, са смислом за хумор. То што ради Србија, то је потпуно у складу с вашим националним интересима. Јасно ми је да ви Срби не гајите илузије о томе шта сте за њих, они вас никада, историјски гледано, нису нешто посебно волели. Сматрају вас балканским Русима и ви то не можете никако да промените. И колико год се трудили да им се допаднете, никада им се нећете допасти. Треба бити свој, поштовати своје претке, своју православну веру, имати своју истину. Свет поштује само такве, верујте ми, као Србе и као Русе! Путин је дао наредбу "Крените", о чему се ради и како изгледа мапа, погледајте ОВДЕ. Извор: rs.sputniknews.com