Пише: Пол Крејг Робертс Бжежински ми је 12 година био колега у Центру за стратешке и међународне студије (CSIS), где сам радио на катедри за политичку економију Вилијама Е. Сајмона. Кад сам добио ту катедру, CSIS је био део Универзитета Џорџтаун. Међутим, председник Универзитета, такође наш колега, био је један од оних либерала који су мрзели Хенрија Кисинџера, а мрзео је и Роналда Регана, и то због његове реторике, а не дела, о којима није знао ништа. Тако да сам и ја био непожељан. Колико год да сам значио Центру за стратешке и међународне студије, Хенри Кисинџер им је вредео више. CSIS није хтео да се одрекне Кисинџера. Због тога се Институт за стрешка истраживања разишао са Универзитетом Џорџтаун. Бжежински је остао са CSIS. Кад је моја књига Отуђење и совјетска економија – која се годинама умножавала и тајно циркулисала на Економском институту совјетске Академије наука – из 1971. године поново објављена 1990, уз увод професора Ерона Вилдавског са калифорнијског универзитета Беркли, Бжежински је, заједно са Робертом Конквестом и двојицом чланова Академије наука СССР, пристао да напише похвалу за насловну страницу. Тада је написао: „Опис совјетске економије који пружа професор Робертс је правовремен и испуњава упадљиву празнину у постојећој литератури. Књига је једнако корисно штиво за експерте и обичне читаоце који желе да разумеју марксистички теоријски оквир унутар којег је совјетска економија расла и опадала“.

Није желео америчку хегемонију

Цитирао сам његову подршку због два разлога. На првом месту да бих унапред показао да моја оцена Бжежинског може бити пристрасна. Други је да утврдим да ни Бжежински ни ја нисмо сматрали Совјетски Савез дугорочном претњом. Лично сам очекивао да совјетска економија пропадне, што се и догодило, а Бжежински је очекивао да Совјетски Савез пукне по етничким линијама, што се такође догодило под супервизијом Вашингтона. Иако смо и један и други били ратници Хладног рата – лично сам био члан Комитета за актуелне опасности – обојица смо преферирали мирно, а не ратно или конфликтно окончање Хладног рата. Бжежински свакако није био неоконзервативац који је намеравао да уклони Русију као претњу америчком унилатерализму. Бжежински, као саветник за националну безбедност председника Картера, није спечио SALT 2, кога се Картерова администрација придржавала упркос одбијању Америчког сената да га ратификује. Бжежински је рођен у Варшави 1928. године. Његов отац је био пољски дипломата који је радио у Немачкој и у Совјетском Савезу. Године 1939. бива постављен за генералног конзула у Монтреалу (Канада). Пакт Молотов-Рибентроп и Јалтинска конференција, на којој су Черчил и Рузвелт предали Пољску „совјетској сфери утицаја“, довели су до тога да Бжежински одрасте у Канади, где се и образовао. Касније је докторирао на Харварду и постао професор тог универзитета. Бжежински је идеалан за теоретичаре завера. Био је члан Савета за спољне односе и Билдеберг групе. На срећу по мене, кад сам номинован за члана Савета за спољне односе, био сам одбијен. Бжежински је био Пољак, а његова жена је из Источне Европе, што је довољно да се објасни његов анимозитет према Русији. Међутим, Бжежински није био ратни хушкач. Био је саветник у председничкој кампањи Хјуберта Хамфрија, заговарао смањивање америчке умешаности у Вијетнамски рат, а, због супротног поступања Вашингтона, у знак протеста је дао отказ на функцију у Стејт департменту. Истовремено, противио се пацифизму Џорџа Мекговерна. По мом мишљењу, суштина је у томе да је Бжежински желео да Америка чека довољно дуго док се Совјетски Савез не распадне због својих унутрашњих контрадикција. Бжежински није желео америчку светску хегемонију. То је неоконзервативни, а не циљ хладних ратника. Као што је председник Реган нагласио, суштина „победе“ у Хладном рату била је у његовом окончању, а не у остваривању хегемоније над другом страном. Поента стратегије Бжежинског – на позицији саветника за националну безбедност – о увлачењу Совјета у Авганистан била је у томе да се ослаби Совјетски Савез и тако убрза крај Хладног рата. Такав је био мој доживљај. Ако се не варам, истина се разликује од онога што слушамо из руских и западних медија, који Бжежинског приказују не само као злобног, због жеље да уништи Совјетски Савез већ и као јастреба који је створио Хладни рат, чији почетак датира три деценије пре него што је Бжежински постао саветник за националну безбедност.

Бжежински и Реган зликовци? Левичарски мит

Иронично је што је његова стратегија према Совјетском Савезу идентична данашњој стратегији Русије према Западу. Уместо Никсоновог / Кисинџеровог детанта, Бжежински је хтео да се нагласак стави на међународно право и људска права. Таква је данас Путинова стратегија према Вашингтону и вашингтонским вазалима. Колико се сећам, Бжежински je против Совјета желео да употреби идеје – попут „В“ из филма „В“ за Вендету – а не војну силу. То је, уколико ме сећање добро служи, била разлика у приступу Бжежинског у односу на војно-индустријски комплекс, који је давао предност сили, као и у односу на државног секретара Сајруса Венса, који се залагао за контролу наоружања. Рођен сам у Матриксу. Требало ми је много деценија, инсајдерског искуства и непредвиђених околности да из њега изађем. Бжежински је можда био једна од њих. Сећам се кад ми је рекао да је као саветник за националну безбедност пробуђен усред ноћи поруком да неколико стотина совјетских интерконтиненталних балистичких ракета лети ка Америци. Пре него што је успео да дође себи, стигла је друга порука, да је лансирано неколико хиљада балистичких ракета које су на путу да униште Америку. Док је схватао узалудност било каквог одговора, стигла је и трећа – радило се о грешци са тренажне вежбе која се на неки начин пренела на мрежу за рано упозорење. Другим речима, Бжежински је разумео колико је лако да грешка покрене нуклеарни холокауст. Желео је да оконча Хладни рат због истог разлога због којег је и Реган хтео то да уради. Правити од Бжежинског и Регана зликовце, као што ради левица, док су прави зликовци режими Клинтона, Џорџа В. Буша и Обаме који су убедили Русију да Вашингтон спрема превентивни нуклеарни удар на Русију, јесте нека врста идеолошког идиотизма. Али идиотизам на Западу је наша животна реалност. Питање је једино колико дуго још можемо да преживимо са нашим идиотизмом? Мислим да је „Совјетска претња“, као база Хладног рата, била обмана. Створио ју је војно-индустријски комплекс, на који нас је упозорио председник Ајзенхауер. Патриотски ратни филмови, патриотски Дан сећања и Дан независности, уз емотивне захвалнице онима који су умрли „спашавајући нашу слободу“ – која након Јапанаца и Американаца никад није угрожена осим од наше владе – успели су да исперу мозгове чак и саветницима за националну безбедност. Не чуди што је америчко друштво данас индиферентно.

Најважнија истина нашег времена

Хладни рат је био представа војно-индустријског комплекса која је однела много жртви. Бжежински је био жртва јер је Хладни рат био његов живот. Кенеди је био жртва јер је због њега изгубио живот. Вијетнамци, који су изгинули у милионским цифрама, су били жртве. Слика обнажене младе вијетнамске девојчице док бежи од терора америчког напалма који се види у позадини учинила је да постанемо свесни да је Хладни рат имао много невиних жртава. Совјетски војници који су послати у Авганистан су били жртве, као и сами Авганистанци. Совјетска претња је нестала кад су комунистички тврдолинијаши ухапсили совјетског председника Горбачова. Ова лоше замишљена интервенција довела је до колапса Совјетског Савеза. Кад је нестала совјетска претња, амерички војно-индустријски комплекс више није имао оправдање за свој огромни буџет. Да би подгрејали атмосферу док су трагали за новим оправдањем за цеђење америчких пореских обвезника, војно-индустријски комплекс је принудио председника Клинтона да прогласи да ће САД бити светски полицајац и да уништи Југославију у име „људских права“. Уз израелски и неоконзервативни утицај, војно-индустријски комплекс је искористио 11. септембар да створи „муслиманску терористичку претњу“. Ова превара је од тада убила, осакатила, раскућила и раселила милионе муслимана у седам земаља. Упркос 16-годишњем рату Вашингтона против земаља од Северне Африке до Ирака, Сирије, Јемена и Авганистана, „муслиманска претња“ не може да оправда амерички војно-безбедносни буџет од 1.100 милијарди долара. Због тога је оживљена руска претња. Муслиманска претња никад није угрожавала САД. Она је једино претња вашингтонским европским вазалним државама, које су морале да прихвате милионе муслиманских избеглица у бегу од америчких ратова. Међутим, новостворена руска претња је претња сваком Американцу као и сваком Европљанину. Русија може да узврати ударац. Четврт века је Москва гледала Вашингтон како припрема паралишући први нуклеарни удар на Русију. Недавно је руска Висока команда објавила да је руска војска дошла до закључка да Вашингтон намерава да Русији нанесе изненадни нуклеарни удар. Ова страшна објава Русије није добила пажњу западних медија. Ниједан високи званичник било које западне владе, укључујући и Трампа, није позвао Путина да га увери да не постоји план о таквом нападу на Русију. Шта ће се догодити следећи пут кад неко у Москви или Савету за националну безбедност прими лажну узбуну, попут оне коју је примио Бжежински. Хоће ли анимозитети које је васкрснуо злокобни амерички војно-индустријски комплекс допринети да Руси или Американци схвате да се ради о лажној узбуни? Ноншалантна западна популација, укључујући и чланове влада, не цени то што живи на ивици нуклеарног уништења. Неколико нас који на то упозоравамо обележени смо као „руски агенти“, „антисемити“ и „теоретичари завере“. Кад чујете да је неко назван „руским агентом“, „антисемитом“ или „теоретичаром завере“, боље послушајте шта има да каже. То су људи који знају истину и који прихватају отровне стрелице да би је пренели вама. Никада нећете сазнати истину из западних медија или од било које западне владе. Најважнија истина нашег времена је то да свет живи на ивици ножа због потребе америчког војно-индустријског комплекса да створи непријатеља како би задржао изворе профита. Брутална чињеница гласи овако: зарад сопственог профита, амерички војно-индустријски комплекс је изложио читав свет опасности од нуклеарног Армагедона. Лудило Клинтонове напредује, моћ расуђивања назадује. Више о томе читајте ОВДЕ. Извор: Нови Стандард