Правда

Пише: Вилијам Ендгал Званични наратив налаже да је код гласача превладао глас разума и да окрећу леђа екстремним партијама. Међутим, оно што заиста обликује резултате недавних избора у Аустрији, Холандији, Француској и предстојећих – у септембру – у Немачкој је нешто сасвим друго. Бриселски „политбиро“ ЕУ, као и већина државних лидера, попут немачке канцеларке Ангеле Меркел и бившег француског председника Франсое Оланда, више и од језуитског Ватикана цинично користе хуманитарну избегличку трагедију, произашлу из ратова које је изазвао њихов НАТО како би провели у дело највећу демографску измену европске цивилизације још од Крсташких ратова од пре више од хиљаду година. Обмана је њихов основни алат за манипулацију јавним мнењем. Грађани ЕУ су жртве велике обмане. Та обмана налаже да је готово са политиком ЕУ, објављеном 2015. године, која се своди на „раширене руке, без постављања питања“. У протеклих неколико месеци створен је пажљиво одгајани утисак да би се бирачи навели да поверују како су канцеларка Меркел и други политичари у ЕУ препознали грешку своје политике неселективног примања избеглица из 2015. године. Од почетка избегличког прилива, широм ЕУ, уз изузетак једног или двојице храбрих националних лидера, попут мађарског премијера Виктора Орабана, ниједан шеф владе велике ЕУ државе није довео у питање избегличку политику, која је имала тако слабе резултате у решавању било ког аспекта проблема. Заправо, многи Европљани тај избеглички прилив сматрају разлогом растућег таласа терористичких напада у Европи које изводе Исламска држава и друге психопатске банде, машући овом или оном „Алаховом заставом“ да оправдају своје убилачке нападе. Цео тај избеглички процес ствара дубоке поделе широм друштава унутар ЕУ, хранећи страх, бес и сличне емоције. Из великих ТВ и штампаних медија нестале су теме популационе и социјалне политике утицајних кругова у Бриселу и другим местима, укључујући Немачки индустријски савез (BDI). Многи од њих овај велики прилив нових избеглица, који будаласто називају „принудним миграцијама“, приватно виде као „решење“ за растућу демографску катастрофу ЕУ. Нису само етнички Немци врста која је у нестајању већ и Италијани, Французи и Холанђани. Марин ле Пен се није се потпуно препустила демагогији кад је у септембру 2015, кад је избегличка криза у ЕУ експлодирала, оптужујући Меркелову и остале у ЕУ, поручила: „Они користе смрт несрећника на тим путовањима које организује мафија. Показују слике, без икаквог достојанства приказују смрт детета само да би кривицу свалили на савест Европљана и тако их приморали да прихвате тренутну ситуацију“. Потом је додала: „Немачка вероватно сматра да је њена популација на издисају и вероватно настоји да смањи плате и настави са регрутацијом робова путем масовне имиграције“. То отварање граница ЕУ из 2015. само у Немачкој – која је најчешћа земља избора – довело је до прилива преко милион ратних и других избеглица не само из Сирије већ и из Либије, Туниса, Авганистана, Ирана, Еритреје, Марока, Либана, Палестине, Украјине и других држава. У једној анкети на случајном узорку, коју је провела немачка Канцеларија за миграције и избеглице, неки од разлога што нове избеглице бирају Немачку су „поштовање људских права“; „немачки систем образовања“; „осећај пожељности у Немачкој“; „државни и социјални систем благостања“. Политички пејзаж Европске уније наизглед се драматично променио од 2016. године. Утисак је да је могућност да националистичко-популистичке партије победе на изборима у Холандији, Аустрији, Француској и сада Немачкој нестала и уступила место за status quo глобалистичких, центристичких и проеврпских партија либералног естаблишмента. Најзначајнија је појава Емануела Макрона, право ниоткуд, који је без партије поразио Марин ле Пен у трци за председника Француске. Немачки и други велики медији ЕУ, као и мејнстрим политичари, желе да верујемо да су победе Макрона у Француској, конзервативног премијера Рутеа на мартовским изборима у Холандији и недавни немачки покрајински избори у Северној Рајни-Вестфалији, где је Меркелин CDU остварила солидан напредак – након катастрофалних пораза из септембра 2016, кад је CDU завршила иза антиимигрантске Алтернативе за Немачку – коначно преокренуле ток догађаја у ЕУ и спречиле потенцијално понављање прошлогодишњег британског гласања о Брегзиту. Да ли је нешто друго у позадини овог великог политичког скретања ка ономе што се погрешно назива центром? Можемо бити сигурни да јесте. У марту 2016. владе ЕУ су се састале у Бриселу како би потписале документ који је требало да представља решење за неконтролисани прилив миграната у ЕУ, које је почело 2015. године кад је Меркелова поздравила долазак „било којих и свих“ избеглица без граничних контрола под мотом „Wir Schaffen es!“ (Ми то можемо!). Само Немачка је примила преко милион избеглица, које су углавном у ЕУ стигле преко Егеја, кроз Балкан. Шведска је такође добила непропорционално велики део. Као страни држављанин у Немачкој током три деценије и рођени Американац, могу да посведочим да је међу Немцима, након првобитног осећања хуманитарне предусретљивости и одређеног саосећања према онима који беже од ужаса рата, све више почео да се шири страх од колапса друштвене стабилности, тешко стечене након два светска рата у једном веку, јер се избегличком таласу није назирао крај. Овај страх је достигао паничне пропорције кад су немачки медији пренели извештај о масовним новогодишњим нападима у Келну и другим градовима у јануару 2016. године, у којима су учествовале банде које су, како је рекао шеф полиције у Келну, донеле „потпуно нову димензију злочина“. Медији су известили да су током уличних прослава групе људи „очигледног северноафричког порекла“, чији број је некада ишао и до 1.000, силовале, сексуално узнемиравале и/или опљачкале стотине немачких жена. Полиција је очито била надјачана и неприпремљена. Најважнија друштвена вредност за већину Немаца, посебно оних који су рођени непосредно након разарања из Другог светског рата, јесте предвидљива стабилност њихових живота. Други немачки медијски извештаји указују да се неутврђени број ISIS (Даешових) бораца инфилтрирао у те избегличке токове. Све ово у комбинацији створило је олују протеста против онога што је већина Немаца почињала да посматра као слепу политичку грешку Меркелове. Њено потоње тврдоглаво одбијање да одступи макар и за педаљ довело је до драматичне друштвене реакције немачких грађана. У марту 2016, лидери ЕУ су се састали и направили споразум са Анкаром да би свака особа која „нелегално“ стигне на грчка острва требало аутоматски да буде враћена у Турску. У замену, Турска је од ЕУ добила шест милијарди евра за збрињавање избеглица, као и безвизни режим за турске грађане. Турска је од почетка рата у Сирији само из те земље примила око два и по милиона избеглица. Од тог споразума из марта 2016, прилив избеглица из Грчке и балканских држава се драматично смањио. Мартовски споразум ЕУ и Анкаре, који се још увек не примењује у важним деловима ЕУ, драматично је смањио уочљиво кретање избеглица, али није много учинио на хватању укоштац са кореном проблема, а то су ратови које НАТО изазива широм Евроазије – од Украјине до Блиског истока. Етаблиране политичке партије ЕУ, посебно након победе Макрона – који је имао немачку подршку – над Ле Пеновом, искористиле су паузу у избегличкој кризи да гласаче убеде како је „криза“ завршена. Далеко сам од подршке расистичкој филозофији Марин ле Пен. Али она је имала истинито – премда цинично – запажање у последњем предизборном говору када је Макрона оптужила да је марионета немачке канцеларке, изјавивши: „Француску ће у сваком случају водити жена – госпођа Меркел или ја“. Изгледа да је сада Меркелова заиста нова председница Француске. Она и њена влада већ говоре Макрону шта треба да ради са француском економијом. Без одлагања му је рекла да у Француској примени економске реформе тржишта рада по узору на немачку „Агенду 2010“ из 2002. године, која би у 2017. години за структурално веома различиту француску економију имала катастрофалне последице. Међутим, оно што би она и Макрон требало да ураде како би решили дубоке проблеме са којима се суочавају Еврозона и економије земаља Европске уније далеко је од очигледног ако се узме у обзир њихово изражено религиозно веровање у постојећу ЕУ структуру и њену глобалистичку економску агенду. Ти опасни економски и финансијски услови и страх од нових милиона индустријских отпуштања су прави узроци за недавни раст национализма у ЕУ. Многи Европљани данас страхују за своју економску будућност. ЕУ је спектакуларно оманула у имплементацији позитивне политике, само да би све гурнула под тепих до првих следећих важних избора у ЕУ, који ће се одржати у Немачкој у септембру ове године, где можемо очекивати реизбор Меркелове која ће у име Немачке предводити залагање за гротескну политику штедње ЕУ, уз подршку попустљивог Емануела Макрона. Као што показује искуство немачког канцелара Хајнриха Брунинга из 1930. године, резање радничких плата и социјалних давања зарад политике штедње никад не доводи до просперитета. У Вајмарској Немачкој након 1932. то је довело до друштвених немира и масовне незапослености, које су Хитлерова NSDAP и банкари који су стајали иза њега искористили да створе нацистички Трећи рајх. Није ни чудо да је Британија срећна што ће се наћи ван уочљиве долазеће кризе и друштвеног хаоса који ће се проширити Европском унијом. Сиријске снаге разбиле терористе у јужном Дамаску у инат америчким бомбама. Више о томе читајте ОВДЕ. Извор: Нови Стандард