Састанак на европском врху. Немачка канцеларка Ангела Меркел, француски председник Емануел Макрон, италијански премијер Паоло Ђентилони, комесар ЕУ за проширење Јоханес Хан, висока представница за спољну политику и безбедност ЕУ Федерика Могерини. Не није самит Европске уније, већ самит држава Западног Балкана у Трсту, који су увеличали присуством главни кројачи ЕУ политике, како би показали колико је Бриселу Западни Балкан битан. На самиту, четвртом по реду, у оквиру иницијативе отпочете Берлинским процесом 2014. године, први пут ће бити и представници највећих међународних финансијских институција, укључујући Европску инвестициону банку (ЕИБ), Европску банку за обнову и развој (ЕБРД) и Светску банку. Ваљда да Балканце увере да ће од договорених пројеката нешто и бити. Потпредседница Владе Србије и министарка грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре Зорана Михајловић изјавила је уочи самита да ће се, поред потписивања Уговора о транспортној заједници Западног Балкана, у Трсту водити завршни разговори о финансирању пројеката вредних приближно 300 милиона евра. Међу инфраструктурним саобраћајним пројектима су посебно апострофирани модернизација пруге Ниш—Димитровград, укључујући и електрификацију и изградњу обилазне пруге око Ниша и ауто-путу Ниш—Мердаре—Приштина, дужине 77 километара. Ауто-пут Београд—Сарајево ће изгледа бити на чекању док се у БиХ не договоре куда ће пролазити, само кроз Републику Српску, или делом и кроз Федерацију БиХ. Инфраструктура, посебно путна, јесте основ развоја сваке привреде, слажу се стручњаци. Професор Економског факултета у Београду Слободан Аћимовић сматра да је свеједно ко ће дати новац и да ли ћемо се некада више ослањати на међународне институције, некад на директне кредите са истока. Битно је да се улаже у Србију јер су путеви јако важни, истиче он. Али и не спори да је геополитика увек саставни део приче о путевима, поготово кад вам је кућа насред пута, како се то најчешће каже за Србију. „Мени је, на пример интересантан тај избор путева који ће се градити. Неки су евидентно политичког карактера неки су можда мање потребни Србији од других. Улагати у инфраструктуру и постављати саобраћајне коридоре јесте не само економско него и политичко питање. Наравно да ће онај ко финансира добрим делом и утицати на избор руте“, истиче Аћимовић.
Подсећа да смо се и сами донедавно двоумили да ли ћемо ауто-пут ка Црној Гори после Пожеге да наставимо преко Пештерске висоравни или преко Златибора. Па чак и то је, сматра он, било политичко питање. Ипак, подвлачи да је улагати у инфраструктуру увек јако добро. „Србија ту нема никакве алтернативе. Доста је урадила у последњих 15-16 година, а посебно претходних неколико година, али је све то недовољно јер је много тога недостајало, тако да морамо много брже да идемо кроз различита улагања у инфраструктуру. Довољно је погледати сваку модерну земљу, која пре све свега улаже у инфраструктуру, не само путну“, каже Аћимовић. На питање у којој мери се поклапају интереси ЕУ и сваке од земаља када је у питању путна инфраструктура која ће финансирати уз подршку међународних финансијских институција, аналитичар Стефан Сурлић са Факултета политичких наука напомиње да европски званичници посматрају регион из угла безбедности, па тако, на пример, сматрају да је ауто-пут Ниш—Приштина једна од могућности да се са политичког поља акценат стави на трговину и транспорт, што би у неком сегменту можда и отоплило односе Београда и Приштине. Он, међутим, указује да Србија може да има и велики економски интерес од тог ауто-пута на који треба гледати из шире перспективе. Он ће је, практично, спојити са албанском луком Драч, која би била најближа лука српским фирмама за пласман робе. „Мало је познато у јавности да су српске фирме већ сада и те како присутне у Албанији, да остварују позитиван трговински биланс“, каже Сурлић, али и напомиње да Албанија сву нафту коју набавља рафинише у Србији. На питање у којој мери се политика пита код оваквих инфраструктурних пројеката, овај аналитичар каже да политика често диктира шта је приоритет. „Да ли су ови ауто-путеви према Сарајеву и Приштини приоритет? Можда је више дошло до импулса са европске стране, јер су суштински за Србију сада приоритети шумадијски коридор, ауто-пут према Црној Гори“, каже Сурлић истичући да је то што је договорено од пројеката део шире геополитичке приче. По његовој оцени, геополитички интерес ЕУ је да државе Западног Балкана које нису интегрисане у ЕУ, одмакне од утицаја Русије и Турске. „Мислим да је то суштина целокупног Берлинског процеса, како да ЕУ преко економије и инфраструктурних пројеката задржи већи утицај у региону Западног Балкана. Цео тај процес треба посматрати као један геостратешки интерес ЕУ пре свега да Западном Балкану понуди неку светлију будућност, а да заузврат на Балкану смањи утицај Русије и Турске“, каже Сурлић. Да понуде Западном Балкану не треба читати као алтруизам ЕУ јасно је и из данашњих речи Јоханеса Хана, који је изразио задовољство што ће бити формирано регионално економско подручје које, како каже, значи стварање тржишта од око двадесет милиона људи, где ће коначно постојати слободан проток робе и услуга. Да га криво не схвате како би то могло да омета идеју будућег чланства Западног Балкана у ЕУ, одмах је додао да је управо о супротном реч, о припреми земаља региона за јединствено тржиште Европске уније, онда када оне то буду могле да постану. А када ће постати, и то је извесно, или боље рећи — неизвесно. Управо он је недавно подсетио на речи председника Европске комисије Жан-Клода Јункера да то сигурно неће бити до краја мандата ове комисије, односно до 2019. Није искључено, како рекоше, да се нека прикључи ЕУ у мандату следеће комисије, од 2019. до 2024. Није искључено. А до тог лепог дана, када и ако га буде, треба задржати сопствени утицај већ пољуљане и „брегзитом“ окрњене ЕУ, како се ту не би позиционирали они други. Отуда данас на самиту Западног Балкана у Трсту мини-ЕУ самит. А са становишта држава Западног Балкана, било би паметно присетити се оне пословице да умиљато јагње две овце сиса. Извор: rs.sputniknews.com
