Правда

Пише: Милан Јовановић Јавност у Србији је након 5. октобра 2000. године брзо имала прилике да се увери у истиност упозорења председника Слободана Милошевића о темељном губитку суверенитета, слободе и достојанства српског народа у случају доласка ДОС коалиције на власт. У општем мраку деконструкције српске државности коју су ДОС и његови другосрбијански деривати донели Србији кроз такозвану ,,транзицију“, као нарочито погубна се показала најезда инострано финансираних невладиних организација. Будући невладине само у односу на српску власт, а и те како владине у односу на неке иностране владе (пре свега америчку, британску и немачку), ове организације су брзо премрежиле читаво српско друштво и постале лице модерне окупације Србије. Просечан становник Србије је тако у протеклих петнаестак година навикао да хорда девизама преплаћених и фанатично антисрпских организација забада своју њушку у сваки кутак друштвеног живота и државне политике и да, наступајући са позиција некакве извештачене моралне висине, јавно наступа против српских националних интереса. Сваки грађанин Србије имао је прилике да чује, па и да запамти, називе организација попут Хелсиншког одбора за људска права, Фонда за хуманитарно право, Центра за културну деконтаминацију, Жена у црном, YUCOM-а, Иницијативе младих за људска права, Атеиста Србије, Геј-стрејт алијансе и других као синонима за савремено лице издајништва у српском народу. Ове организације су постепено, подршком колаборационистичких досовских власти и иностраних медија у Србији који су им пружали пажњу диспропорционалну њиховом објективном значају, довеле до тога да је у Србији постало нормално јавно се залагати за нпр. независно Косово и републику Војводину, или вређати српски народ оптужбама за измишљене агресорске ратове и геноциде, етикетирати Републику Српску као ,,геноцидну творевину“, а геноцидну операцију ,,Олуја“ као ,,легитимну ослободилачку операцију хрватских оружаних снага“, итд. Све српско је означавано као ,,геноцидно“, ,,злочиначко“ и ,,заостало“. И у бескрају свог лицемерја, представници ових организација су чак имали смелости да кажу како су и они заправо ,,патриоте“, само је њихов патриотизам мало другачији, као што је и њихова Србија другачија од оне коју просечан Србин познаје. Њихова Србија је тзв. ,,Друга Србија“, супротна оној ,,првој“ коју су представљали као националистичку и заосталу, а повезивали је са Србијом деведесетих година прошлог века. Отров антисрпских невладиних организација је временом постао толико јак да је делимично успео да доведе до ишчашења српске самосвести и српског јавног морала, па су тако у једном периоду зенита ових организација од 2008-2012. све интензивнији били насртаји на темељне елементе српског националног идентитета, као што су улоге Светог Саве и Карађорђа, или Косовског завета и Горског вијенца у формирању српске нације. Најкраће речено, антисрпске невладине организације су систематском психолошком агресијом против српске колективне свести настојале да комплетну српску историју изврну и злоупотребе је као средство за наметање колективне кривице српском народу. Али ово је година 2017. и неке ствари више нису исте као раније. Антисрпски невладин сектор већ неколико месеци уназад пати од главобоље узроковане губитком монопола на јавни дискурс и цивилни активизам уопште. Готово комично, овај суноврат као да је почео наизглед безначајним интервјуом др Мирољуба Петровића у једној интернет емисији негде око Нове године. И колико год контроверзан Петровић био, чињеница је да је својим духовитим стилом рекао нешто што мисли читаво српско друштво. Коментаришући издајничко деловање Жена у црном које је навео као пример невладиних организација, Петровић је рекао: ,,хапси, суђење исти дан, па под мач“. Ово гостовање је у кратком року постало интернет мега хит и још важније од тога – означило је слом стерилне политичке коректности у јавном изражавању и почетак називања ствари правим именом. Осуде и тужбе либералног НВО сектора против Петровића само су појачале његову популарност, што је довело до тога да он одржи и неколико изузетно посећених трибина и предавања, и то у просторијама сале општине Вождовац, спортског центра Бањица и коначно у Хали спортова. То је уједно била и једна од првих прилика у којим је јавност чула за једну нову, посве другачију невладину организацију. То је Алтернатива, која је и организовала Мирољубове трибине. Активисти Алтернативе раније нису били нарочито познати јавности, мада су организовали перформансе подршке наоружавању Војске Србије и негодовања испред француске амбасаде у Београду поводом ослобађања терористе Рамуша Харадинаја из француског притвора. Само постојање ове патриотске невладине организације изазвало је револт у редовима сорошевских антисрпских НВО, међутим њихове активности су оно што их је ужаснуло. Свега месец дана након прве трибине Мирољуба Петровића у организацији Алтернативе, антисрпски НВО сектор доживео је први наговештај праксе која је до сад већ постала уобичајена. Наиме, 31. маја је четрдесетак момака и девојака из студентске организације Српски политички форум прекинуло скандалозну трибину Жена у црном на Факултету политичких наука у којој је српски народ оптуживан за избијање рата у Босни и Херцеговини. Иако су гласноговорници антисрпског блока НВО кмечали о ,,десничарима“, ,,екстремистима“, ,,хулиганима“ и згражавали се над ,,бујајућим фашизмом“, чињеница да је скуп прекинут песмом и транспарентима са историјским чињеницама није убедио ширу јавност у тезу о ,,дивљању необузданих десничара“. У наредних неколико дана, на провокативном фестивалу ,,Мирдита-добар дан“ који организује екстремистичка антисрпска организација Иницијатива младих за људска права у циљу промоције независности Косова у Србији, догодио се читав низ инцидената који су већ читавој српској јавности приказали да Србијом дувају неки нови ветрови. Наиме, овај скандалозни вишедневни фестивал на који су организатори намеравали да доведу и такозвану ,,председницу“ сепаратистичких институција са Косова Атифете Јахјагу, био је практично паралисан контра-акцијама Српског сабора Заветници и Звездиних навијача који су на истом месту одржавали перформансе и изложбе којим је експонирана злочиначка природа шиптарског сепаратистичког покрета. Патриотске организације и самоиницијативни родољубиви грађани су потом 12. јуна и наредних дана спречили емитовање антисрпских филмова ,,Gëzuar!“ и ,,Албанке су наше сестре“ у Новом Саду, Нишу и Краљеву. Ови филмови иначе оптужују српску војску за наводна масовна силовања Албанки током рата на Косову и Метохији у периоду од 1998-1999. Ни у једном од ових случајева није било полицијског прогона родољубивих грађана, нити је уследила хајка на патриоте, какве смо сви гледали за време владавине Демократске странке када су хапшења, па чак и убиства родољуба сматрана саставним делом ,,транзиције“. Негде у исто време, 21. јуна, министар културе и информисања Владан Вукосављевић прима делегацију организације Алтернатива на састанак на коме је прихватио представљену иницијативу за заштиту ћирилице коју је потписало преко 3200 српских студената. Ово је већ било превише за нежну психу сорошевских НВО активиста, па је председница Иницијативе младих за људска права Анита Митић издала саопштење у којем осуђује министра Вукосављевића због састајања са ,,екстремним десничарима из Алтернативе“, а убрзо потом је под мистериозним околностима вандализован споменик цару Николају Другом Романову у Београду, за шта је одговорност преузела раније непозната илегална група која себе назива Урбана герила, а у свом прогласу се залаже за ,,уништавање ћирилице на сваком кораку“ и ,,Републику Војводину“. Такозвана Урбана герила је у свом прогласу такође осудила министра Вукосављевића због пријема иницијативе за заштиту ћирилице. Полиција још увек није утврдила актере овог вандалског чина, али када се има у виду да је Иницијатива младих за људска права раније најављивала вандализовање споменика Слободану Милошевићу, те да је напад на споменик Романову уследио свега неколико дана након гостовања Алтернативе у Министарству културе што су осудили и Иницијатива младих за људска права и тзв. Урбана герила, постаје прилично јасно у ком миљеу треба тражити починиоце. Иницијатива младих за људска права је иначе паралелно покушавала да спречи и трибину пензионисаног пуковника Веселина Шљиванчанина коју је такође организовала Алтернатива. Упућен је низ апела властима градске општине Савски венац да ускрате гостопримство Шљиванчанину и Алтернативи, међутим трибина је на крају из зграде општине премештена у једно од најлуксузнијих здања у Београду – у кућу краља Петра Првог на Сењаку, што је протумачено као својеврсна порука власти антисрпским НВО да њихово мишљење једноставно није важно. Најновији у низу шамара јавне осуде који су сорошевски активисти из антисрпских невладиних организација претрпели догодио се приликом срамних скупова Жена у црном 10. јула у Београду и већ поменуте Иницијативе младих за људска права дан потом. Оба скупа су имала за циљ да Републику Српску оптуже за наводни ,,геноцид у Сребреници“, те да је етикетирају као ,,геноцидну творевину“. Оба скупа су пропала директном конфронтацијом новоформираних патриотских НВО, у чему је предњачила Алтернатива, али и старих, добро познатих лица српске десничарске сцене попут Мише Вацића, Младена Обрадовића и Радомира Почуче. Оба пута је полиција незаинтересовано посматрала апеле сорошеваца на заштиту њихових антидржавних активности, а неолиберални проамерички лист Данас је чак писао како је невероватно да је полиција 3 пута легитимисала њихову новинарку ,,док су се десничари слободно шетали унаоколо по Тргу републике“. Је л’ то Данас сугерише да би ,,десничарима“ требало ограничити слободу кретања по јавним просторима? Ко су уопште ,,десничари“ за Данас? Да ли је то свако ко памти српске жртве? Све ово указује на охрабрујући закључак да су антисрпске невладине организације једноставно изгубиле свој дугогодишњи монопол на цивилни активизам у Србији. Држава се коначно поставила неутрално и пружила патриотама равноправан простор за активизам, и само је питање колико ће они бити у стању да га искористе. Наравно, важно је имати у виду и да се ова борба не води једнаким снагама, с обзиром на то да су другосрбијански невладини активисти имали деценије да се ушанче у систем и механизме финансирања из иностраних фондова. Ипак, сама чињеница да су се нашли у условима у којим државу једноставно више не интересује да повлађује њиховим деструктивним захтевима, оставља их на ветрометини јавне осуде која ће их брзо одувати на маргине друштвеног живота где им је и место. Tекст Емила Влајкија "Ви" пррочитајте ОВДЕ. Извор: Govorisrbija.rs