Од почетка овог, ЦИА је јавности на увид ставила 13 „чачанских” докумената који су деценијама, у архиви у Вирџинији, боравили под ознаком „тајна” или „поверљиво”. Шта су амерички обавештајци могли да траже и њима важно нађу у паланци која је у то доба (1948) имала само 13.000 душа, и тек се усправљала после страшних ратних година? Занимало их је, пре свега, шта се ради у војсци, армијским и новим индустријским предузећима. Привредна и војна шпијунажа биле су основни задаци, па је само један од 13 речених докумената, и то из 1951, садржавао податке о антикомунистичком покрету отпора у западној Србији. Из данашњег угла лако је уочити да су ти шпијунски извештаји били језгровити, са подацима скоро стопостотно тачним. А тамо где је шпијун био у недоумици, назначио би да је податак непроверен, преузет из штампе или је реч о индицијама. Ако нешто није видео, навео би да је вест добио од „информатора”, дакле од нашег човека доушника, врбованог или плаћеног. Тако, рецимо, у заглављу извештаја ЦИА – РДП80-00247А001900800001-1 од 2. децембара 1954. стоји: Поверљиво, достављено копија 50х1, земља Југославија (овај документ садржи информације које се тичу националне одбране САД и забрањен је увид неовлашћеним особама), а предмет дојаве је борбени поредак у ЈНА: „Штаб 385. Моторизованог транспортног батаљона је у Чачку, има једну саобраћајну јединицу у Београду, командант је од априла 1954. потпуковник Фрањо Лескошек. Ова јединица припада Београдском војном подручју и обухвата три транспортне јединице, једну за обуку возача, и једну ауто-механичарску радионицу”, јавља из Чачка шпијун ЦИА. Његов колега је (28. новембра 1951) јавио: „Четрнаест група Геолошког института Српске академије наука завршило је истраживања по западној Србији. Више од 60 научника и асистената радило је у близини Горњег Милановца, Такова, Смедерева, Ребеља, Косјерића, Пожеге и других места. Њихова главна мисија била је да провере постојеће геолошке карте и сачине нове карте овог подручја. Групе су сакупиле много фосилног материјала од стратографског и палеонтолошког значаја, и етнолошке и минералошке материјале из многих претходно неистражених подручја”. У извештају (22. новембар 1949) о градњи хидроелектрана у Међувршју и Овчар Бањи стоји да је на првој завршено 17, на другој 40 одсто радова, и додаје: „Кад је прављен план о подизању те две хидроелектране, предвиђено је да се турбине увезу из Чехословачке. После прекида односа са том земљом, југословенски инжењери се надају да ће им Британци испоручити опрему. Петогодишњим планом предвиђено је да ће ове електране бити завршене до 1950, а 1951. бити стављене у погон. На овим пословима упослене су добровољне радне бригаде али радови напредују веома споро, и ако се настави тим темпом посао неће да буде завршен пре 1955”. Завршен је, иначе, 1954, шпијун се преварио за једну годину. У јуну 1950. обавештајац из Чачка јавља у Ленгли да су налазишта магнезита у Милићевцима и Горњој Горевници скоро исцрпљена, али да су новооткривена, у Ријеци и Галичу, богата. Фабрика за прераду у Брђанима има две пећи („прва је предратна, друга нова, из 1949”) са дневним учинком од 25 вагона печеног магнезита, запошљава 200 радника са још 250 јамских рудара, а директор фабрике је инжењер Грегор Подурец, „руски белогардејац”. Најопширнији је био агент који је послао извештај (19. март 1951) о чачанској Фабрици хартије. Пописао је димензије свих зграда и све машине, јавио да фабрички парни генератор дневно троши 30 тона угља лошијег квалитета, а да је „технички директор фабрике инжењер Енвалд, који није комуниста”. Поручио је, такође, да фабрика има железнички колосек којим вагоне, пошто се испразне, „вуку четири вола”. До појединости је била покривена делатност Војнограђевинског предузећа „Ратко Митровић” из Чачка, у извештајима од 23. августа 1951. и 17. јануара 1952. Тих година колектив је био од државне важности, јер је „Ратко Митровић” подизао три војне фабрике у овом делу државе, „Слобода” у Чачку, „Милан Благојевић” у Лучанима и „Прва петолетка” у Трстенику. Тако сазнајемо да је „Слободу” градило 80 КВ радника „Ратка Митровића”, 500 радника добровољаца Народног фронта и 1.200 чланова Другог радног батаљона Другог радничког одреда, док „спољну безбедност одржава око 40 чувара из Кноја (Корпус народне одбране Југославије) у саставу јединице стациониране у Ужичкој Пожеги”. Директор предузећа је „извесни мајор Винко, Словенац”, главни инжењер „извесни Шевченко, Рус који не жели да се врати тамо”, а официр Контраобавештајне службе (КОС) је неидентификовани ћелави капетан који је наследио поручника Тому Шуљагића. Простор је дугачак три километра, широк километар, процењује се да је подигнуто 35 грађевина и прокопано неколико тунела кроз Јелицу, а зону од 500 метара око фабрике чувају војне јединице”. У „Слободи” ће се „радити муниција малих калибара”. А у фабрици „Милан Благојевић” противтенковска. У Лучанима ће „вероватно бити изграђена фабрика барута”, реферисао је шпијун, што се показало тачним. Ту је директор „Вилим Шомођи, Мађар из Бачке Паланке, фанатични комуниста који је обучен само за техничке послове”, партијски секретар мајор Винко Грујић („веома бучан човек”), а спољну безбедност чува 70 припадника Кноја из пожешке јединице. Фабрику авиона у Трстенику подизало је 35 радника управе од којих су половина инжењери, 100 КВ радника, 1.000 радника добровољаца НФ и 800 чланова Првог радног батаљона, али је већ на почетку било белаја. Ево шта је одатле јавио шпијун ЦИА: „У јануару 1950. почело је инсталирање алатних машина у две завршене радионице. Канцеларије чланова особља премештене су у нову зграду. Припадници Кноја чувају улаз у ту зграду, и траже посебне пропуснице за приступ. Седмицу пошто је зграда отворена, из једне од канцеларија украдени су планови за конструкцију авионских мотора. Било је много ухапшених, али лопов ипак није откривен. После тога је руководство фабрике наредило специјалним чуварима да дежурају поред службеника док су планови код њих”. Агент који је покривао „Складиште авионског горива код Витановца, Чачак” известио је 21. јануара 1952. да ту, на дубини до 70 метара, у непознатом броју резервоара има 3.000 до 4.000 тона авионског горива намењеног аеродрому у Ранковићеву (Краљеву), додајући: „Ова резерва је наводно део испорука западних савезника у време кризе око Трста током 1948. На основу података добијених од информатора, складиште горива строго чува посада од једног официра и 30 подофицира и регрута, који припадају јединици аеродрома у Ранковићеву. Складиште је опасано препреком од бодљикаве жице, високом 2,5 метара, са чуварским осматрачницама на сваком углу. Отприлике 100 метара око ограде је забрањена зона. Чувари су постављени испред улаза у депо и на врху сваке осматрачнице. Такође, у време кад је информатор посетио ту зону, на дужности су биле две чуварске патроле са псима. Информатор није приметио ниједну противавионску батерију постављену у близини”. Учитељици шест година затвора Ево шта је агент ЦИА јавио о кретању четника и то шест година после рата, дакле у време кад су већ увелико били поражена војска: „ЦИА-РДП82-00457Р008400430008-8, 21. септембар 1951. Поверљиво, достављено 25х1, земља Југославија, предмет: Антикомунистички покрет отпора у западној Србији. 1. Покрет отпора делује у западној Србији под називом „Ослобођење земље” или ОЗ (Liberation of the Country). Учитељица Ната Ђуричић, из села Козличић у округу Ваљево, ухапшена је децембра 1950. као члан ОЗ. Удба је нашла чланску карту ОЗ на њено име, и због тога је осуђена на шест година затвора. 2. У ваљевском округу тренутно оперишу мале четничке групе, у подземљу. Потпуковник Владимир Комарчић, познат као Лале, бивши командант Михаиловићевог Посавско-колубарског корпуса, и Миле Бошковић, неко време командант Ваљевске војне области под Михаиловићем, живе у планинским скровиштима у пределима Медведника, Маљена, Рудника и Сувобора. Јављено нам је да им народ у тим крајевима помаже. 3. Никола Калабић, бивши четнички официр био је, како извештавају, опкољен 1950. од стране милиције и војске између села Брежђе и Осеченица. Ипак је успео да побегне и народ ваљевског краја верује да он још живи на овом подручју. 4. Спиро Миладиновић означен је као вођа четничке групе из Топлице, која оперише на подручју Космета”. Шта се догоди Србину кад у француској Легији странаца одбије да ратује против својих сународника, сазнајте ОВДЕ.
Извор: Политика
