Британци су прво користили курдска племена као део сопствене борбе против немачког савезника, Турског царства, али су након тога, пошто су очували своје колонијалне интересе, употребили војну силу да угуше жељу Курда за независношћу.
Други пут, исти ти Британци, заједно са Американцима, притиснули су Курде да се боре против инфилтрације нациста у Иран и Ирак, али након што је Трећи рајх поражен, помогли су владама ових земаља да потисну курдске прото-државне владавине (на пример, Република Махабад.) И тако се историја понавља.
Поново англосаксонци (овог пута првенствено Американци) користе Курде као средство за промовисање својих личних геополитичких интереса на Блиском истоку. И не постоји гаранција да Курди, упркос њиховом тужном историјском искуству, неће поново упасти у замку.
Пошто су Курди таква тесно повезана група, два милиона њих који живе у Сирији су завршили у центру тог грађанског рата. Они су ослободили велике границе на северу земље и дуж реке Еуфрат од Исламске државе и прогласили Рожаву за курдски аутономни регион.
Турци су истакли да су све три главне бране преко Еуфрата под курдском контролом, па самим тим и снабдевање Сирије енергијом и водом.
Курди у Сирији и Турској су изузетно блиски, етнички и политички, што објашњава посебну антипатију Анкаре према њима и жесток отпор идеји о било каквој независности тог народа у Сирији. Водећа курдска политичка сила у Сирији – Странка демократске уније (PYD) коју води Салех Муслим – има блиске везе са Курдистанском радничком партијом (ПКК), коју је Турска означила као терористичку организацију. Американци се слажу са тим, али ипак сарађују са ПКК.
Наравно, Курди нису заборавили како су их англосаксонци третирали у прошлости, али некако изгледа да осећају да ће овај пут бити другачије. Можда им је толико привлачно сећање на то како је Запад помогао да се успостави независна албанска држава Косово.
Амерички саветници СДФ-а вероватно користе “косовски преседан“ да убеде Курде у то да могу рачунати на САД, и на тај начин их чине вољним да се боре за америчке интересе. Међутим, то тешко да је комплетна аналогија – има много више разлика. На Косову, једини војни противник Американаца је била Србија, која је ослабљена санкцијама, а сада се морају суочити са отпором најмање четири државе – Ирака, Ирана, Сирије и Турске.
Не постоји ситуација која је истински аналогна са ирачким Курдистаном. Много би се тамо могло променити до 25. септембра – датум референдума о ирачком Курдистану – јер би то дата ирачка војска могла бити на њиховим границама, а захваљујући искуству у борби против ИД, та борбена сила је већ мобилисана и обучена за маневрисање у потпуном складу.
Још је вероватније да би Исламска држава у Ираку могла бити потпуно десеткована и избрисана са мапе, не до краја 2018. године како се тврди већ у року од два до три месеца. Већина територије које држе ИД снаге у Сирији и Ираку су далеко од хомогености.
Три четрвртине је пустиња у којој живе племена бедуина, који су се само заклели на припадност ИД, без потпуног интегрисања са њима. Бедуини неће имати проблем да промене своју лојалност, као ни да понуде “бакшиш“ новим шефовима када стигну. ИД нема много реалних области снаге, а оне које поседују су под опсадом. Неке од њих, као што су Мосул у Ираку и Рака у Сирији, ће пасти у року од неколико дана; а друге, као што су Тал Афар у Ираку и ал-Сукхнах, Деир ез-Зор и Укаyрибат у Сирији, биће преузете за неколико недеља. То ће имати домино ефекат.
Не можете а да не саосећате са тужном судбином курдских покушаја да добију легално признање за своју нацију, али нема смисла стати на исте грабље три пута заредом.
Ни Вашингтон ни Лондон нису понудили, нити ће понудити, никакве гаранције о стварању независне курдске владавине у Сирији или независне државе у Ираку. Нити се такве обавезе налазе у било ком споразуму о сарадњи који су током деценија потписивани између Пентагона и Пешмерге. Све те ствари су само врућ ваздух. Скорашње деценије су понудиле много примера о томе како су САД омаловажавале чак и правно обавезујуће споразуме, а да не помињемо њихова вербална обећања која је дао “неко негде.“
Треба напоменути да је током читавог сиријског рата, Русија била та која се залагала за интересе локалних Курда. На пример, Москва је покушала да осигура да се Курди представљају на сваком међународном форуму за решавање сиријског питања, укључујући и у Женеви, док Запад није ни прстом мрднуо.
Само је Русија успела да заустави спровођење турских планова да се десеткују Курди као део њихове операције “Штит Еуфрата.“ Курдска права су експлицитно укључена у нацрт сиријског устава који су саставили руски саветници и предложили Дамаску. Пре неколико дана, Башар ал Асад је најавио административну реформу у земљи, предлажући да Курди заиста заузму своје место у свим јавним и државним институцијама у Сирији, и да им се дозволи да остваре своје националне и културне жеље. То представља стварну, опипљиву “птицу у руци.“ До недавно, руководство PYD-а, које предводи Салех Муслим, препознавали то и изузетно ценили помоћ Русије.
Али нажалост, Курди су недавно притиснути да несмотрено изаберу између ове “птице у руци“ и понуде Американаца за “две у жбуну.“
Ово је постало нарочито приметно након неуспелог покушаја Пентагона у мају да осигура да јединице Слободне сиријсе војске (ФСА) које они контролишу, држе потпуну контролу над читавом јужном Сиријом. Разочарани борбеним вештинама ФСА и тражећи начин да се “свргне Асад“ по сваку цену, амерички “саветници“ су променили фокус своје пажње на североисток и Сиријске демократке снаге (СДФ), које се углавном састоје од Курда.
Обарање владиног СУ-22 од стране Американца у близини Раке (наводно је планирано да авион бомбардује положаје СДФ-а, иако је у ствари био задужен за гађање циљева ИД) је означило прекретницу. Вашингтон је показао да сматра да је борба против Дамаска важнија од поражавања ИД и да је спреман, или бар тако кажу, да брани курдске интересе свим својим војним моћима.
И нажалост, многи команданти курдских снага су поверовали у то, иако на дуже стазе то угрожава Курде са новом националном катастрофом. Ово је нарочито тачно ако наставе са својим кратковидим одбијањем да омогуће владиној војсци да прође кроз територије које они заузимају.
Али у стварности, Американци немају намеру да у Сирији разбацују исту ону врсту војне снаге коју су распоређивали против Србије онда када су помагали да се издвоји Косово. Чак и у њиховим најгорим ноћним морама нису замишљали да се боре против војске Ирана, Ирака, Сирије и њиховог савезника – Турске, како би освојили независност Курда. А таква перспектива уопште није фантазија, јер ове државе независност Курда виде као њихову највећу претњу. За Турску, на пример, ће ова претња увек подривати њихове обавезе у оквиру било каквог савеза, укључујући и НАТО.
АРА Њуз, полу-званични сервис за штампу сиријских Курда, чак цитира бившег америчког амбасадора у Сирији, Роберта Форда, да у завршној фази рата САД “неће бранити Курде против Асадових снага.“ Форд је тврдио: “Оно што ми, Американци, радимо са Курдима није само политички глупо, већ и неморално. Сиријски Курди праве своју највећу грешку тиме што верују Американцима.“ АРА Њуз се не слаже и цитира и друге аналитичаре, али безуспешно: нећете пронаћи поштованијег стручњака за сиријску кризу од Роберта Форда, који је био присутан приликом њеног настанка.
Нити ће огромна површина земљишта које СДФ држе у Сирији (чак 45.000 квадратних километара) задржати Курде од штете. Курдске снаге су изузетно танке на терену у тим регионима (само 30.000 бораца), а њихове комуникацијске линије су растегнуте. Уколико дође до суочавања, регуларна сиријска војска неће имати проблема да разбије подручје које држе СДФ. Две трећине земљишта које су заузетли Курди (које они желе да задрже) се састоје од арапских земаља, а Курди немају ресусрсе за стварање било каквог нормално живота ту.
Између Дамаска и про-турских снага, неће имати никаквих проблема да ојачају арапска насеља тамо да устану, уколико би ствари ескалирале, а Курди би изгледали као “сурови угњетачи.“ Онда би било потпуно без опција да пронађу међународну подршку.
Према најновијим извештајима, Турска је већ распоредила оргоман број војске на границама курдских кантона у Сирији и чека зелено светло од Москве и Дамаска. Неко би се могао питати зашто би те земље наставиле да држе Турке под контролом, ако сами Курди окрећу леђа Дамаску и Москви?
Лидери сиријских Курда сада морају да се носе са великом одговорношћу доношења одлуке о судбини свог народа. Они могу или да се уздрже од бацања препрека на путу Дамаска, помажући у изградњи нове верзије државе у којој ће имати далеко више права него што су имали у Сирији, или могу да изаберу супротан пут, учествујући у понуди оних које је Роберт Форд назвао “неморалним“ страним политичарима и кренути у авантуре које ће се завршити тако што ће изгубити све што су стекли.
Тигрове снаге се пробиле на само 10 километара од Деир Ез Зора. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: webtribune.rs
