Пише: Иван Ристић Било да се Балкан посматра као део „проширеног Блиског Истока“, „пролаз ка Европи“ или некако другачије, јасно је да он у континуитету представља гранични простор у различитим цивилизацијским раздобљима и стратешку сферу од прворазредног значаја у глобалним овкирима. Ипак, новоуспостављени поредак након ратова и дезинтеграције бивше државе диктира нове начине промишљања и захтева нове врсте одговора. Јединствени лингвистички простор, често називан „југосфера“, дубоко је прожет међузависношћу и везама на свим нивоима међусобног функционисања, далеко више него што су политичке елите склоне да признају.

Осовина региона су свакако Србија и Хрватска, као мотор развоја, али и потенцијална каписла за сукоб широких размера. Односе две суседне државе оптерећују комплексно наслеђе прошлости, многобројна нерешена регионална питања, као и неслагања у погледу равнотеже снага и нове глобалне прерасподеле карата. Ипак, свакодневне пословне и туристичке миграције на обе стране, висок ниво умрежености пословања, као и преплетеност на више нивоа утицаја у сфери политике намећу потребу за одрживом комуникацијом. Проблем кризе у Агрокору показао је сву дубину и размере синергетских ефеката и повратне спреге која постоји међу економијама региона.

Озбиљни проблеми у којима се налази евроинтегративни процес, уз последичан уплив безбедносних питања у новонастали вакуум, креирају магловиту представу о будућности. Имајући у виду промењену природу глобалних економских односа, држава се мора посматрати као тржишни учесник иако из политичког угла то није ни мало једноставно. Ипак, ера јефтиног задуживања неће вечито трајати, спор раст евројезгра ће се наставити и у годинама које предстоје, док се санкцијама Русији не назире крај. Иако наизглед нема значанијих назнака оптимизма, ограничавајући екстерни фактори ипак могу да буду ублажени проналажењем модела међусобних односа од интереса за обе стране. Једини одрживи вид међусобних односа који би однос сучељавања на маргинама развијеног света погурао ка трансформацији у средину економског раста и просперитета је раздвајање области политичког и економског деловања на оне где се може постићи висок степен сагласности од ообостраног интереса, и на оне где до договора вероватно не може доћи.

На политичком зеленом столу стоје дијаметрално супротни регионални интереси, различити погледи на историјска питања и питање статуса Космета и унутрашњег уређења Босне и Херцеговине. Жестока конкуренција изражена је у сфери енергетике, где су прокламовани пројекти Јужног или Турског тока са Србијом као кључним чвориштем, у директној колизији са планираним ЛНГ терминалом на хрватском острву Крк, и његовим потенцијалним могућностима у евентуалном енергетском преслагивању региона. Уколико се томе дода немачки интерес да до 2019. године Западни Балкан веже за своје транспортне коридоре, постаје јасно због чега у том домену најмањи заједнички садржалац односа две земље тешко да може постојати. Такође, конкуренција у значају паневропских коридора који прелазе преко територија две земље не смеју се занемарити. Ипак, проблеми унутар концерна Агрокор и ИНА прилика су да Србија, уз помоћ руских партнера, ојача своје позиције, док ће наше учешће у пројекту Појас и пут додатно оснажити наш положај у инфраструри. За разлику од политичког нивоа, који карактерише висок ниво разилажења око кључних питања, на социјетално-економском нивоу отварају се могућности за различите видове партнерства на обострану корист. Промене у глобалној економији захтевају брже реакције малих отворених економија, какве су Србија и Хрватска, како би ухватиле корак са развијеним светом. Због тога би сарадњу требалло развијати у областима које могу значајно да допринесу привредном расту, имају снажан спилловер ефекат, и које су засноване на знању, као што су туризам и ИТ сектор. На социјеталном нивоу значајну улогу играју доминација српског културног чиниоца у домену популарне музике, филма, забаве, као и Београда у категорији ноћног живота и све значајније тачке окупљања младих из региона. То ће имати значајне позитивне репрекусије на политичкој равни у будућности, и ту је основа шансе за политички и економски утицај Србије у региону.

Услов је политичка стабилност

Геополитичко тржиште је сурово и елиминише оне најслабије. Имајући у виду посустајање евроинтегративног процеса, земље Западног Балкана ће бити све више упућене једне на друге, упркос анимозитетима у политичкој равни. Због тога је неопходан реалистичан поглед на окружење и јасно дефинисање шта је наш интерес. Једини начин да се зависност српске економије од релације Исток-Запад макар донекле неутралише је интензивирање економског раста који се генерише у региону. Са друге стране, Хрватска није у довољној мери конкурентна на европским тржиштима, па јој је од виталног интереса да очува извозне позиције на околним тржиштима, пре свега у Србији као највећем и најзначајнијем међу њима. У томе лежи најмањи заједнички садржалац обостраног економског интереса. Предуслов за овакав развој ситуације је политичка стабилност. Србији је у интересу да стабилност очува ради убирања плодова од промене односа снага у свету кроз инфраструктурне пројекте, јачање наменске индустрије, као и привлачење нових страних инвестиција. Загребу је стабилност пре свега у интересу због великог удела туризма у БДП и јачања економских позиција на највећим извозним тржиштима у окружењу. Креирање међузависности у одређеним сферама у којима би то био природан след ствари свакако не може да доведе до решавања колосалних проблема који оптерећују односе две стране, као и превазилажења дијаметрално супротних позиција, али свакако могу допринети вишем степену разумевања и покушају неутрализације политичких претњи кроз економску сарадњу. Одговорна политика је увек темељ снажног економског раста, посебно у условима карактеристичним за Западни Балкан. Србија настанак нове међународне архитектуре и њене репрекусије мора да дочека спремна са регионалном политиком као неопходним угаоним каменом будућег развоја. Место преклапања више сфера утицаја и прекретница у геостратешком и просторно временском смислу захтева успостављање „нових правила игре“. Атмосфера ривалитета се вероватно неће мењати, али би је требало усмерити да буде на што је више могуће одрживим основама. Свака потенцијална нестабилност биће плаћена не само политичким капиталом већ и конкретним економским категоријама, што је „мини царински рат“ инициран из званичног Загреба и практично показао. Равнотежа страха на Западном Балкану би требала да уступи место равнотежи економског развоја. За то је, пак, потребна сагласност обе стране. Погледајте ОВДЕ шта је Лавров поручио Тилерсону. Извор: Нови Стандард