- Свашта се може пребацити српском председнику Александру Вучићу, али не и то да се ограничава на уживање у синекурама своје обухватне моћи. За разлику од већине колега по функцији у региону, он је политички предузетник који желе да покрене ствари са мртве тачке – тако и у вези са дугом и тешком причом о Косову. Та прича никако није тек хипотека из Милошевићеве ере већ оптерећује однос Срба и Албанаца, највећих народа Западног Балкана, откако је Србија одузела област Османлијама у рату 1912. године - пише угледни швајцарски лист Ноје цирхер цајтунг, а преноси Дојче Веле.
Андреас Ернст, дописник тог листа из Београда, подсећа да је Вучић још на инаугурацији у мају најавио „унутрашњи дијалог" о косовском питању те да је ствар недавно конкретизовао у једном новинском чланку. Тај текст је „шпикован метафорама“, али основни патос је, тумачи Ернст, потреба да се нађе трајно решење, без насиља, да се постигне историјски компромис са Албанцима. - Реакција опозиције у Србији била је разочаравајуће празна. Свакако је тачно да медијска доминација владајућих и контрола над многим електронским и штампаним медијима представља лош предуслов за плодан јавни дијалог. Али ова структурна препрека не може да забашури да у великом делу опозиције напросто недостаје идеја о томе како Србија дугорочно треба да се носи са Косовом - пише Ернст. Док националистичка опозиција спочитава Вучићу издају, а најављени дијалог назива смоквиним листом за признање Косова, „либерални противници председника се у дискусију садржински уопште и не упуштају, већ се жале што он доминира медијском јавношћу“. Црква, додаје се у тексту, упозорава да се не сме прихватити независност Косова. У Бриселу ћуте, можда јер чекају на даље реакције, али пре јер је тамо летња пауза. У Тирани и Приштини је Вучићев предлог наишао на одобравање, бележи Ернст, али тако што је рецимо албански премијер Еди Рама поручио да пут мора водити признању независности Косова од стране Београда. Ноје цирхер цајтунг подсећа на „модел који Немачка већ дуже предлаже“, а имао би обрисе уговора Западне и Источне Немачке из 1972. у којем је Бон де фацто, али не и де иуре признао ДДР. - Такође је могућ, мада мало вероватан, компромис у којем би биле замењене албанске и српске насељене области у близини границе, након чега би се две државе званично признале. Радује у сваком случају што динамика за решење комшијског проблема коначно долази из самог региона, а не као ватрогасна мера споља - закључује Андреас Ернст у свом тексту.
