Правда

Пише: Ивица Дачић Велики умови расправљају о идејама. Средњи умови расправљају о догађајима. Ситни умови расправљају о људима. Много година је прошло откако је Еленор Рузвелт, велика жена великог човека, изрекла ове реченице. И још су тачне, поготово овде, у политичкој Србији, у којој је мало идеја, и догађаја, а најмање великих умова. И нема већег доказа за то од реакције на идеју коју је изнео председник Вучић. Идеје на коју су једни потрчали да одговоре, без да иоле размисле, њему лично, други кренули да узвикују патриотске пароле, не за Србију, него опет против њега, а трећи прескочили и одговор и патриотизам, него одмах кренули на Вучића и на све оно због чега их, ево већ пет година, он свакога дана фрустрира. Позив на унутрашњи дијалог претворио се у монолог силних гласова, истоветних, о Вучићу углавном, на страницама неких новина. Ако немаш данас шта да радиш, а немаш; ако немаш никакву идеју, а немаш; ако немаш политику, а немаш; и ако ти је ум ситан, а јесте, ти лепо даш изјаву о Вучићу лично, и вероватно си убеђен да си силно допринео решавању најважнијег питања у Србији данас. Притом заборављаш да све и да којим чудом та немогућа мисија успе, и да ти и неки медији смените Вучића, то главно питање, на чије решење је он позвао, остаје. И шта онда? Којом личношћу ћеш после да се бавиш? Коме ћеш да одбијеш позив, кажеш „не”, о коме да објавиш огроман наслов или натегнути твит? Плашим се не само да одговара на то питање нема, него да га нико и не жели, баш као што суштински цела ова хајка на личност не говори ништа друго до да је многима у опозицији Вучић дража тема од оне која је Србији важна. Они Косовом једноставно не желе да се баве. Ту човек може да страда, може да изговори погрешну реч, да не причам о томе колико на том питању мора да се ради, што је још једна од ставки коју ситни умови неће да укалкулишу у свој кратки политички дан. Знајући то, ни ја нећу више да се бавим њима. Позив су добили, својим одговором показали да нису дорасли ни самом питању, а камоли одговору, и још једном сишли са пута којим се иде у будућност, бирајући, немоћни, да остану тамо где се осећају најсигурније. У прошлости. Будућност је још једном резервисана за оне који се не плаше озбиљних питања, не размишљајући ситно о цени, то јест, пристајући, унапред да је плате, каква год она била. На тај однос више не тера сама политика, чак ни тамо где она заиста постоји, него свест да смо генерација која, због будућих генерација, косовски чвор мора да реши. Ако то не урадимо, данас, буквално смо осудили будућност, нашу и наших потомака. И они неће бити у прилици да на раменима носе торбице са лаптопом, него ће носити пушке о рамену, а прави топови ће им бити реалност, а они њима храна. Зато морамо да разговарамо о решењима косовског питања. Зато морамо да изађемо са предлозима, да нађемо решења, да будемо спремни и на недовољни добитак и на компромис. И у том послу реалност мора да нам буде основна одредница, јер је без ње свака политика тек пука утопија. Морамо да признамо, да се суочимо са не тако пријатним чињеницама, од оне да Албанци не желе да буду део Србије до оне да немамо ни снаге, а ни потребе да ратујемо, јер више тамо немамо шта да добијемо. Никада Приштина неће признати власт Београда, ни по коју цену, и ту чињеницу не смемо ни једног тренутка да заборавимо. Тако Срби никада неће пристати да буду део Косова или Албаније, нити ће Северна Митровица или Лепосавић икада признати власт Приштине. И зато ћу, лично, приликом дијалога о Косову, са председником Србије још једном проверити могућност онога за шта сам се годинама залагао. Разграничења, или како год да се зове. Шта је српско, шта је албанско. У договору Срба и Албанаца то је једно могуће трајно компромисно решење, уз посебан статус за наше цркве и манастире. И уз заједницу српских општина на југу Косова. Ако се испостави да је то немогуће, или да је неприхватљиво, нећу бити несрећан, него ћу пробати да дам допринос у проналажењу трајног и реалног решења. И када то кажем, мислим да је оно могуће само ако будемо свесни да нешто за ту будућност морамо и да дамо, али и да, због исте те будућности, нешто морамо и да добијемо. То давање и добијање биће свакако и најтежи задатак у целом процесу, онај на којем морамо да покажемо колико смо зрели, колико смо свесни свог положаја и својих могућности. Најлакше је рећи не дамо ништа, и тражимо све. Једино што ћемо, тада, бити у позицији оног човека који је на улици продавао штене, мирно саопштавајући потенцијалним купцима да за њега тражи ни мање ни више него милион евра. И наравно да их није добио. Уместо тога, на крају се појавио купац који је на његову причу о цени од милион евра рекао - а да ли може за две мачке од по петсто хиљада. И овај је пристао, шта друго. Ту врсту алавости и глупости, због које ћемо нешто после свега морати да дамо, не за две мачке, него за једну, и то у џаку, морамо да избегнемо. Косово јесте наша вредност, али само у оној мери у којој се и сами према њему тако понашамо. Ми смо ти који му одређујемо вредност и важност уз само један услов, услов свих услова наше будућности. Она не сме да буде крвава. И то мора да буде наша црвена линија. Све остало ће бити ствар наше мудрости и самим тим наше способности да преговарамо. А дијалог о томе први је корак, онај на којем добијамо одговор на важно питање. Толико смо зрели. Нешто другачије мишљење изнео је руски званичник Сергеј Железњак у свом ауторском тексту, у ком каже да је пре коначног решења "косовског питања" потребно постићи одређене предуслове, о чему више можете да прочитате ОВДЕ. Извор: Блиц