Правда

Пише: Емил Влајки

Ради појашњења, 'Европа', све се више показује, је идеолошки, хладноратовски, антируски концепт, а не (једино) „обећана земља гдје тече мед и млијеко“. Вучић, са најбољим намјерама у које уопће не треба сумњати, жели да уради немогуће: да Србија уђе у Европу, да буде војно неутрална и да истовремено задржи добре, и све боље, односе с Русијом! Мало морген!

Политички гледано, Вучић је у овом часу апсолутни господар српских простора и то легално и легитимно, и демократски изабран од народа. То је политичка реалност, и било би добро да се престане са демагошким оспоравањем те чињенице. Ако је за такве који оспоравају Вучића слаба излазност бирачког тијела на изборе неко мјерило, онда по њима ни један актуално изабрани предсједник у свијету нема легалитет, укључујући америчког и француског предсједника.

За разлику од Вучића, Анин легалитет и легитимитет као премијерке не потичу од народа, већ од предсједника. Њу нитко осим Вучића није бирао и он може, сасвим легално, располагати њеним мандатом по вољи. Многи се питају због чега је Вучић изабрао Ану која нема никаквог политичког искуства и која никада неће бити, ради своје прозападне пристрасности која боде очи, добар политичар и државник. Он је очито није изабрао ради дигитализације Србије. То је, наравно, изузетно важна ствар, али је она то могла радити и као министар. Она, према томе, сасвим легално и легитимно, нема никакве самосталности, а посебно је нема као премијерка,  нити је може имати.

Она, дакле ради само оно што Предсједнику одговара, па и онда, а поготово онда, када се чини да то није тако.

Постоје различите врсте зена, пробуђења (сатори). Вучић се, по својој природи, приклања ринзаи зену који фаворизира шок-третмане као што је парадоксално изражавање (коан) често праћено неочекиваним вербалним, политичким ударцима. Премијерка, вјерна ученица Предсједника, дословце примјењује ринзаи зен који ће, извјесно је, бити ускоро дигитализиран за добробит Србије. Семантику овог зена можемо лијепо пратити кроз Анине изјаве.

Гледајући смисао њене изјаве, Ана је рекла у интервјуу за америчку агенцију Блумберг, да "ако Србије буде приморана да бира између ближих веза са Русијом и чланства у Европској унији, одлучиће се за ово друго". „Наставићу пут који је почео Александар Вучић, да би припремила земљу за чланство у ЕУ до 2020. Имамо емотивне везе са Русијом, због традиције, културе и вере, али ЕУ је тамо где ми идемо - то је јасно“, рекла је Брнабићева.

Ерго (дакле), у сложеним реченицама гдје се у другом дијелу појављује рјечица 'али', једино се тај други дио „пика“, док је први дио безначајан и има утјешно-психолошко значење. На примјер: „Ти си изузетно добар и лијеп, али ја не могу бити с тобом“, и слично. У политичкој семантици, чувена је Де Голова синтагма: „Да, али…“ („Уи, ме“). Упроштено говорећи, чим нетко почне нешто превише хвалити, то значи да ће у другом дијелу дискурса, након рјечице 'али' то исто, или крајње оцрнити, или рећи нешто супротно претходно реченом!

Тако и Ана:

1. Имамо емотивне везе са Русијом због традиције, културе и вере ;

2. Али, ЕУ је тамо где ми идемо, то је јасно.

Свакоме је сада јасно, да јасније не може бити што је Ана хтјела поручити.

Продубљујући анализу, можемо се упитати, зашто је Ана уопће употребила рјечицу 'али'. Она је, на примјер, могла рећи: „. Имамо емотивне везе са Русијом због традиције, културе и вере, што ће нам на најбољи начин помоћи да уђемо у ЕУ!“

Према томе, Ана је, дајући овај интервју, била свјесна тога да су 'пут у Европу' и 'добри односи с Русијом на сваком плану' двије супротстављене ствари!

Сада је кристално јасно чему Ана у суштини служи. Исто је тако јасно, да она, када се о суштини ради, говори само оно што Вучић хоће; Вучић је преозбиљан политичар, а да би такву ствар пустио ван контроле.

Предсједник, дакле преко Ане, испушта пробне балоне како би видио реакцију српске и руске јавности!.

Дачић, који има улогу вођења вањске политике, такве ствари не може изрећи јер је у јавности перципиран као више проруски него прозападни тип. Вучић је „отац нације“ који је изнад оваквих „баналности“, па је остала једино Ана која је душу дала за улогу „неспретне политичарке“ која својим неумјереним изјавама збуњује јавност.

Вучићу је народ дао мандат да уведе Србију у Европу. Успркос свему, Александар је то озбиљно схватио и ради онако како мисли да је најбоље и најефикасније да би остварио тај циљ. Александар је и добар играч шаха и спреман је на све жртве (Космет, Русија) како би добио партију. Он ће, наравно, у свом срцу увијек остати русофил и радикал, али је политика преозбиљна ствар да би се препустила срцу.

За Александра је ово партија живота.

Што би Хегел рекао, обичан човјек, са својим свакодневним моралом, не може, са становишта хисторије, ни схватити ни оцијенити поступке великих људи.

Ако успије, име Александар (Велики) ће му сасвим добро пристајати. Ако омане бит ће запамћен као неспретан и штетан вучић који се покушао бавити политиком.

А што се Ане тиче, ако спроведе ту своју дигитализацију, то ће бити велика ствар за Србију. Извор: Правда Како мали Ђокица наставља да размишља и све више се чуди, читајте ОВДЕ.