Штавише, он сматра да митска крстионица Хрвата то заправо никад није била, а да кнез Вишеслав никад и није био хрватски кнез, него "неки словенски".
О Вишеславу чак ни не постоји много података, а у његово време није постојао хрватски великаш с именом Вишеслав. Занимљиво је да његове колеге историчари и археолози покушавају да оспоре његова тумачења и открића и Јакшића оптужују на недостатак патриотизма и националне свести.
Професор Јакшић је за Слободну Далмацију коментарисао део извештаја у којем тврди да крстионица није хрватски споменик и да нема никакве везе с Хрватима.
- Крстионица је први пут уочена 1853. године у капуцинском самостану у Венецији када је пренешена у млетачки Мусео Цоррер. Тако је постала позната јавности. О крстионици су прво писали италијански аутори који су на њој уочили словенско име, што је изазвало потребу за тумачењем. Главно питање је било ко је тај Вишеслав? Било је јасно да крстионица није била намењена простору у којем је нађена. Било је различитих интерпретација, неке су укључивале и руске кнежеве, а онда је на основу једног задарског рукописа из 18. века, тзв. Аноним Филипи, задарски аутор Ђузепе Ферари Купили опрезно претпоставио да би крстионица могла бити пореклом из Нина. Наиме, Купили је у том рукопису пронашао податке да је 1746. из Нина однесена нека крстионица која је била, како каже, декорисана написима и грбовима. За тај Купилијев предлог 'запалио' се Лука Јелић који је почетком 20. века истраживао нинске споменике. Он је претпоставио да би то могао бити доказ, не само да крстионица у Кореру потиче из Нина, него да је и на њој уписано име једног хрватског кнеза из 9. века у време чије владавине је дошло до покрштења Хрвата - објаснио је Јакшић за Слободну Далмацију.
Наиме, како каже, није упитно када је настала, већ ко ју је направио.
- Датирање није промашено, јер то и јесте 9. век, тачније његова последња четвртина. Проблем је што је Јелић крстионицу хтео јаче да усидри у Нин на почетак 9. века. Као вођа археолошких истраживања у Нину, Јелић је 1911. године објавио извештај према којем је код данашње жупне Цркве светог Азела (а то је средњевековна нинска катедрала) пронашао темеље грађевине крстионице обликом блиске опису у рукопису Анонима Филипа.
Према његовом тумачењу, у тој грађевини је некада била смештена Вишеславова крстионица у којој су Хрвати примили хришћанство. Каснија археолошка истраживања су међутим показала да такве грађевине на терену уопште нема. Међутим, пошто ју је Јелић у свом извештају чврсто 'забетонирао' у Нин, крстионица је ушла у историографију као готова чињеница. Касније се ипак успоставило да је Јелић ту грађевину измислио - наставио је Јакшић.
На питање коме је крстионица била намењена, Јакшић наставља: "Верујем да је требало да послужи за крштење кнеза једне од мањих словенских кнежевина на источној обали Јадрана. Знамо да су на том простору, осим Хрватске, постојале и друге кнежевине, рецимо Хум, Захумље, Травунија, итд. Наиме, Млеци су у 9. веку имали великих проблема с пловидбом по Јадрану јер су њихове бродове нападали ови Словени. Крстионица је по мом мишљењу најверојатније била покушај Млетака да придобију кнеза неке од тих малих држава, што би им гарантовало заштиту поморских и трговачких путева дуж Јадранске обале. Шта се на крају догодило, тешко је рећи. По мом суду, та млетачка акција је или отпала или је сторнирана или је неко умро. Углавном, крстионица никад није отишла из Венеције нити се остварила њој намењена улога. Ту остаје све до Другог светског рата, када по споразуму између Павелића и Мусолинија, доспела у Хрватску. Власништво је Хрватске академије знаности и умјетности, а изложена у Музеју хрватских археолошких споменика у Сплиту". Погледајте ОВДЕ зашто Бугари желе православни савез са Србима. Извор: Слободна Далмација
