Светска шампионска из Рима 2009. године написала је да јој је дијагностификован улцерозни колитис, болест дебелог црева.
Доктори дуго нису могли да открију о којој се болести ради и тек када је хоспитализована на одељењу за гастроентрелогију на Звездари, те када је почела да добија прави терапију, почела је да осећа бољитак.
Нађину исповест преносимо у целости:
"Још док сам била дете, осим дечјих стандардних болести, никада нисам имала неких већих здравствених проблема. Од шесте године живота сам се бавила пливањем и водила здрав живот.
Од шестог разреда основне, када сам оперисала крајнике, па до трудноће, мој здравствени картон је био празан. Хиљаду пута сам се запитала да ли је могуће да се овако нешто деси особи која је живела здравим, спортским начином живота?
Као што и сами знате, не постоје правила у животу која нам гарантују да ћемо бити живи и здрави ако живимо здраво. Ја сам тешко поднела чињеницу да ћу до краја живота морати да пијем лекове и да ће постојати периоди у којима ћу морати да идем на биолошке терапије и да лежим у болници.
Кренућу од самог почетка. Прву трудноћу сам изнела савршено и све је прошло идеално, ако занемаримо дугометражни порођај. Нисам имала неке тегобе у првој трудноћи и то је био највећи разлог зашто сам одлучила да убрзо проширимо нашу дивну породицу и да Драган има са ким да одраста.
Жеља ми се брзо испунила и остала сам у другом стању и све је пролазило у најбољем могућем реду. Међутим, око шестог месеца трудноће, крвна слика, тачније ниво гвожђа у крви је био у паду. Повезивали смо то са малом разликом између две трудноће, као и хемороидима који су ме још од првог порођаја мучили.
Дакле, нашла сам се у ситуацији да су сви симптоми једноставно били замаскирани због стања у ком сам се налазила. Три пута недељно сам у болници примала гвожђе, међутим није било помака. Дошло је до тога да ће ми можда бити неопходна трансфузија, што ме је ужасно плашило.
Борбу са гвожђем смо водили до почетка осмог месеца трудноће, када ме је ујутру одједном почео да пробада бол у стомаку. Сва срећа па сам знала да није у питању беба, јер сам имала искуство како контракције изгледају.
Спаковала сам старије дете и одвела га код мајке, а ја кренула да вадим крв како би др Паровић, који ми је водио трудноћу, видео ниво ЦРП-а. Резултати су били катастрофални, а доктор је одмах потврдио да је беба у добром стању и упутио ме код др Моше како би ми проверио стање унутрашњих органа.
Сви симптоми су указивали на панкреатит, што су касније анализе и потврдиле. Верујте ми, нисам била свесна у којој сам се опасности налазила. Хитно су ме пребацили на интензивну негу у Вишеградској болници и приступили свему веома озбиљно.
Због стања у ком сам се налазила, нису могли да примене агресивну терапију, али су успевали да умање болове и стабилизују ситуацију. Таман што су ме скинули са интезивне неге и пребацили на одржавање трудноће, уследио је нови напад и др Петронијевић је, уз помоћ хирурга др Душана Јовановића, недељу дана након царског реза констатовао да се панкреас вратио у нормалу и коначно сам могла да идем кући, а тада моје муке почињу.
Наиме, током читаве трудноће сам имала крваве столице које смо повезивали са хемороидима, међутим није било тако. У тоалет сам трчала 20-30 пута дневно, и за недељу дана сам изгубила 10 кг.
Констатовано је да сам зарадила клостридију, међутим и након дуге терапије, одлазак у тоалет је постао свакодневница. На наговор куме, отишла сам на колоноскопију, где су, чим су мало зашли у црево, видели о чему се ради јер је црево било у катастрофалном стању.
Дијагностикован ми је улцерозни колитис, болест дебелог црева. У први мах сам била ужаснута што је то аутоимуна болест која ће ме пратити до краја живота. Почела сам са терапијом, и надала се побољшању, али након неког времена сам опет пала јер није било напретка.
Тек када сам хоспитализована на одељењу за гастроентрелогију на Звездари, и када су ми проф. Његица Јојић и др Маријана Протић увеле праву терапију, почела сам да осећам бољитак. Моја борба и даље траје, још увек нисам ушла у ремисију, али имам два најлепша мотива за борбу.
Иако због болести нисам успевала да се изборим са две мале бебе, била сам срећна што имам прилику да оздравим и да их гледам како расту. Захвална сам што је у питању болест која може да се контролише и са којом може да се нормално живи кад се уведе у стање ремисије.
Ја сам на путу ка томе и надам се да ћу уз помоћ биолошке терапије доћи до резултата"... Украјинци изгазили навијача ПАОК-а скоро до смрти!Тај снимак можете погледати ОВДЕ. Упозорење: Снимак је узнемирујућег садржаја. Извор: Ало
