Иако ово сигурно неће довести до пораза организације, вишегодишњи покушаји Исламске државе да створи стабилну територијалну базу су претрпели значајан ударац. Узевши у обзир перманентну нестабилност у регији, није незамислива ситуација у којој би Исламска држава поновно могла успоставити територијалну контролу у Ираку и Сирији. Ипак, да би се овако нешто догодило биће потребне повољне међународне околности и озбиљна политичка криза попут оне која је потресла регију након 2011. године. Нереално би било очекивати такву кризу у скоријој будућности, а то значи да ће Исламска држава наредну деценију провести у дубокој илегали.
Ослобађање Мосула је представљало симболичан (али не и стварни) крај самопрокламираног калифата у Ираку. Скори пад Раке ће довести до нестанка компактне државне организације и у Сирији и претворит ће преостали 'калифат' у низ малених територијалних енклава које ће се простирати широм Ирака и Сирије. Неке од тих енклава ће бити базиране око већих градова као што су Тал Афар, ал-Каим и Хавија, док ће остале у бити постати само мање скупине села изван ефикасне контроле централне владе.
У Сирији ће Исламска држава након губитка Раке бити сведена у основни на простор провинције Деир ез-Зор, која је још увек готово у потпуности под контролом групе. Поред ове провинције, Исламска држава такође и даље има власт над мањим територијалним енклавама у провинцијама Хомс, Хама, Хасака и Дара.
Управо би ове територије могле постати нови извор сукоба, чак и након привидног нестанка Исламске државе.
У овом тренутку у Сирији постоје три основне зараћене фракције које потенцијално могу одлучивати о будућности Сирије. За разлику од Исламске државе која још увијек контролише одређене територије, али је и потпуно изолована, ове фракције имају снажну међународну подршку и стварну шансу да имплементирају своју државну визију. Свака од ових фракција има одређени ниво подршке међу сиријским народом, али у стварности све три зараћене стране су зависне о страној помоћи како би успоставиле своју доминацију у земљи. У основи, ово чини све три фракције инструментима за пројектовање страног утицаја у Сирији, без обзира да ли је он иранско-руски, саудијско-катарски или амерички.
Сиријска влада тренутно има најјачу позицију у односу на све остале фракције у сукобу, будући да и даље важи као међународно призната влада, контролише главни град Дамаск и све државне институције и има изузетно снажну подршку Ирана и Русије.
Сиријске побуњеничке групе су међусобно разједињене и неорганизобане и изгубиле су отворену америчку подршку, али још увијек имају под својом контролом огромне области Сирије у провинцијама као што су Идлиб, Дара, Алепо. Све мања међународна подршка је велики изазов и ограничење за доминантно исламистичке побуњенике, али заливске монархије још увек представљају јак ослонац за њих.
Сиријске демократске снаге, велика коалиција курдских и арапских војних формација на северу Сирије, такође ће у будућности представљати значајан политички фактор који ће обликовати послератну Сирију. Коалиција контролише већину северне Сирије, то јест готово цилу провинцију Хасака, већину Раке и део Алепа.
Нити једну од ових фракција не би требало посмтарти као монолитну политичку и идеолошку целину. Напротив, свака од њих се састоји од често крајње супротстављених и идеолошки непомирљивих елемената, које једино повезује заједничка мржња према већем непријатељу или такозваном 'већем злу'. Већина коалиција у Сирији настала је управо из овог разлога, а не због општег консензуса око основних вредности на којима би требало да почива будуће сиријско друштво. Побуњеничке коалиције у Сирији су биле производ заједничке мржње према сиријској влади и суставу, а састојале су се од таквих супротности попут пребеглих официра и војника сиријске владе, секуларних и демократских активиста, припадника конзервативних исламских покрета, присталица разних струја салафизма, па све до припадника терористичких организација.
Недавни сукоби у Идлибу између покрета Ахрар ал-Шам и Хајат Тахрир ал-Шам су делом били узроковани борбом за моћ и утицај у тој провинцији, али су уједно били и одраз стварних идеолошких сукоба између конзервативног покрета Ахрар ал-Шам и радикалних џихадиста који су пре били познати као ал-Нусра Фронт.
Слична ситуација влада и у остатку побуњеничке коалиције, као и у целој Сирији. Сиријска влада се данас састоји од централне државне администрације и војске у Дамаску и целог низа локалних моћника, паравојних формација (од којих је добар део под директном контролом Ирана) и јединица које бране уске интересе своје етничке, верске или племенске групе, а не интересе целе Сирије као државе.
Сиријске демократске снаге се састоје од релативно сложних Курда и широке коалиције арапских племенских формација уједињених једино у њиховој мржњи према Исламској држави. Већина арапских јединица су састављене искључиво од припадника једног племена и често су на граници сукоба с другим племенским формацијама. Покрет ал-Санадид, који се доминантно састоји од чланова племена Схамар, је део про-курдске коалиције, док су њихови ривали из племена Таy искључиво због племенских непријатељстава, склонији сиријској влади, побуњеницима или чак и Исламској држави.
Сличне поделе постоје и унутар про-владиних и побуњеничких група, па чак и међу јединицама које се састоје од етничких и верских мањина као што су Асирци, Друзе и Алавити.
У ситуацији у којој се Исламска држава све више повлачи и прелази на илегалан начин деловања, у Сирији би до изражаја све више могле доћи скривене тензије између различитих фракција које учествују у рату. Многобројни 'савези' у Сирији су великим диелом били узроковани постојањем Исламске државе и потребом за јединством како би се поразила ова радикална организација.
Данас, када је Исламска држава барем привидно на издисају, стари конфликти би поновно могли ескалирати. Разлози за сукоб не морају нужно бити идеолошке природе, већ би управо могли почети око питања ко ће наследити још увек значајне остатке некадашњег калифата. Исламска држава чак и у овом тренутку још увиек контролише једну четвртину укупне сиријске територије, укључујући значајне градове, нафтна и плинска постројења и део границе с Ираком.
Све три сукобљене фракције полажу право на преостале територије Исламске државе, а међу њима се нарочито издваја провинција Деир ез-Зор. Ова велика област је стратешки позиционирана у плодној долини Еуфрата, представља једну од главних житница Сирије, има битна налазишта нафте и плина и њена контрола омогућава војно деловање у три суседне провинције (Хасака, Рака и Хомс).
Без сумње, ко год буде овладао овом провинцијом (која је већа од државе Белгије) моћи ће имати доминантну улогу у рату у Сирији. Сиријска влада има упориште у самом срцу регије у виду своје опкољене енклаве у главном граду Деир ез-Зор, док су њене војне снаге још увек смештене у пустињским пространствима Хомса и у јужном делу провинције Рака. Про-курдске снаге су већином концентриране северно од Деир ез-Зора, на простору провинције Хасака, док је један део већ извршио продор у Деир ез-Зор из правца Раке.
Сиријски побуњеници немају прилику извршити директни војни напад на Деир ез-Зор, али сигурно немају намеру да провинцију препусте својим противницима. Провинција Деир ез-Зор је у потпуности насељена сунитима, њено становништво је веома религиозно и конзервативно и непријатељски је расположено према Курдима. Најаче побуњеничке групе су све до доласка Исламске државе из Ирака имале изузетно јако упориште у провинцији и за очекивати је да су задржале барем део својих некадашњих мрежа у илегали. Већина становништва провинције историјски гледано никада није била склона сиријској влади (чак је и бивши председник Хафез ел-Асад намерно занемаривао провинцију због њених симпатија према Садаму Хусеину), а однос према Курдима је увијек био на граници мржње. Извесно је да ће побуњеници поновно покушати успоставити своју власт у провинцији након нестанка Исламске државе.
Огромна ривалства која владају међу преосталим сукобљеним фракцијама у Сирији и велика територијална пространства која поседује Исламска држава стварају још један могући разлог за нову ескалацију сукоба. Све три зараћене стране имају историју међусобних непријатељстава и међусобно завађене стране спонзоре без којих даљи конфликт не би био могућ.
Како односи између Америке, Русије, Ирана, Саудијске Арабије, Катара и Турске постају све гори и заоштренији, лабава примирја и деескалација сукоба у Сирији су вероватно све ближи свом крају. Претња коју је оличавала Исламска држава је заправо можда накратко одвратила пажњу актера уплетених у сиријски рат од борбе за утицај, али с постепеним слабљењем организације могло би доћи до само још једне нове фазе у обрачуну за контролу над Сиријом.
Исламска држава је објавила нови видео у коме амерички дечак прети председнику Доналду Трампу. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Advance
