Но да ли већину бирача у Србији занимају програми? Да ли су их икада занимали? Тешко, кажу саговорници Дојче велеа.

Велики део интелектуалне јавности у Србији сматра да је главни разлог неуспеха опозиције недостатак идеја и правих програма. Енормна количина енергије се стога троши на проналажење некаквог магичног политичког програма којим би се победила напредњачка власт, али како време одмиче – а са њим пролазе и изборни циклуси – постаје јасно да бираче програми скоро уопште не занимају. 

Шта онда коначно опредељује бираче? На то питање тешко да једнозначан одговор могу да нађу и магови политичког маркетинга – иначе би их до сада ваљда опозиција ангажовала. 

На први поглед би се рекло да српски бирачи прилично површно схватају изборни процес, јер су уместо програма критеријуми за гласање или личне симпатије и несимпатије формиране на основу таблоидних хајки, мутне предоџбе о некаквим политикама, а доста се код бирача цени и вицкастост – сасвим је сигурно да су поједине партије и појединци добро пролазили само због комичних момената, а та опаска чак се понајмање односи на Белог Прелетачевића. 

Шампион те категорије је и даље Српска радикална странка, која из непознатих разлога међу малим, али стабилним постотком бирача још фигурира као озбиљна опозиција. Као да је људима забавно да негују ту врсту политичког фолклора. Ослањати се у таквој атмосфери на озбиљан политички програм делује као распиање времена, енергије и новца. 

Новинар Ђорђе Влајић напомиње у разговору за ДW да све странке имају неке политичке програме, али да њих мало ко чита. „Све се у суштини своди на предизборна обећања. Грађани се опредељују пре свега према странкама и њиховим лидерима. А доста важан фактор на изборима је и страх од промене. Бар у Србији се на изборима показало да од горег има и горе, и зато се сада грађани боје да мењају свој глас.“ 

Најупечатљивији пример релативног значаја политичког програма је владајућа Српска напредна странка. Ако се поново прелиста њихова предизборна Бела књига, направљена уочи избора 2012 године, тамо стоји да се „СНС залаже за очување Косова и Метохије у границама Србије, и за Србију у Европи“. Критичари власти сматрају да је потписивањем Бриселског споразума СНС практично одустала од очувања Косова у границама Србије, а те оптужбе су само појачане након позива Александра Вучића на „унутрашњи дијалог“ о Косову. 

Но, исто тако се не може рећи да СНС није бирачима пружила прилику да је казне због евентуалног непоштовања сопственог програма, али се то два пута на ванредним изборима, те на једним председничким није десило – истраживања наводно чак показују пораст популарности напредњака. Да ли то значи да су за победу на изборима најважнија олака обећања и опортунистички ставови? 

Ђорђе Вуковић из ЦЕСИД-а сматра да „таква могућност свакако постоји, али да након извесног времена нешто ипак мора да се испуни. У целом процесу владајућа странка је у стању да нешто од тога што је обећавала испуни, а други део су неиспуњене наде. Сваки политички избори су на неки начин управљање надама а не реалношћу“. 

Још један аргумент за потврду тезе да су политички програми споредна ствар је и чињеница на коју упозорава Ђорђе Влајић: „Од увођења вишестраначја у Србији власт се смењује онда када се уруши сама од себе. Тачније, када исцрпи све своје ресурсе, када се довољно компромитује да јој више нико не верује и када политичка манипулација и лажна обећања постану толико очигледни да је пад са власти неминован.“ 

Све то заједно је обесхрабрујућа порука свима који мисле да ће пажљиво припремљеним програмом постићи успех на изборима. Ако се са друге стране погледају идеолошке наклоности српских бирача, видљиво је да они испод слоја национализма имају велике симпатије за социјалдемократске опције, или за мање-више леве идеје. Међутим, да би ствар била још компликованија, није свеједно ни ко те идеје заступа. 

Неке странке попут СПС воле да се представљају као левичарске, на шта би се вероватно насмејао и Ивица Дачић, лидер социјалиста. Социјалисти нису ни трепнули на бројна кршења радничких права, а већ је постала легендарна њихова изјава да су пензионери на неки начин сами криви за смањење пензија јер су већином гласали за СНС; у време смањења је СПС иначе био део напредњачке владе. Неке друге партије су, рецимо, уочи прошлих парламентарних избора направиле тврд и модеран левичарски програм, али су остале далеко испод цензуса. 

Занимљиво поређење се може направити и између напредњака и Либерално-демократске партије (ЛДП). Противници власти тврде да напредњаци до детаља спроводе програм ЛДП-а, али збуњујуће делује што је сам ЛДП већ дуго испод цензуса – у парламент се прошли пут увукао тек у трочланој коалицији. Дотле власт, с наводно истим програмом, има 60 одсто подршке и скоро неподељене медијске симпатије за које, истина, у највећој мери могу да се захвале контроли медија. 

Стога није лако постићи успех код бирача којима наизглед ништа у програмском смислу није битно. Смањење плата и пензија – нема везе. „Предаја Косова“ – није важно. Криминал и корупција цветају, иако је борба против тога била једна од кључних тачака напредњачке Беле књиге – небитно. Репресија против медија – кога брига? Савамала – неважна тема... 

И на крају дана опозиционе странке имају озбиљну дилему: Да ли да се затворе у канцеларију или да оду на пусто острво и пишу некакав генијални политички програм? Или да се само концентришу на тактику како да допру до бирача? 

Ђорђе Вуковић понавља већ разрађену тезу да ће „опозиција тешко моћи нешто да уради док не дође до пада владајуће коалиције“, пре свега до слабљења популарности Александра Вучића. Тада би се, каже наш саговорник, могли појавити прави лидери, теме и програми. „До тада не мислим да ће неки програм или нека нова идеја нешто битно променити на политичкој сцени. Додатни проблем опозиције је што она нема своју лидерску или стожерну странку – све док се то не деси нема ту ништа од промена.“ 

Ђорђе Влајић истиче да сама техника предизборне кампање не одлучују изборе, већ да су то опет предизборна обећања. Ипак, он никоме не би саветовао да иде и прича бајке о плати од 1.000 за све, или нешто слично, јер је та врста обећања потрошена. „Кључна ствар ће бити да се разбије страх од оних који су сада на власти. Када се разбије тај страх, и када људи осете да се ништа драматично неће десити због промене власти, то ће бити основ да се нешто политички догоди и промени власт“, закључује Влајић. Погледајте ОВДЕ опомену Вучићу. Извор: Дојче Веле