Овај потез су медији описали као велики уступак Русији. “Ово је значајна одлука,“ Вашингтон пост цитира неименованог званичника, који је под условом анонимности пристао да разговара о овом тајном програму, “Путин је победио у Сирији.“ Нед Прајс, бивши официр ЦИА-е који је служио као виши директор Савета за националну безбедност под председником Бараком Обамом, сматра да “Изгледа да се Бела кућа улагује Москви на свим фронтовима – укључујући и Сирију.
“ Републикански сенатор Линдзи Грејем је на твитеру написао да “ако је то истина – а надам се да није – то би била потпуна капитулација пред Асадом, Русијом и Ираном.“
Али, да ли је то заста уступак или велика промена политике?
На први поглед, планови за рушење Асадове владе у Сирији су одложени и није остало ништа друго сем ваздушних напада против милитаната Исламске државе и Програма Министарства одбране за обуку и опремање за подршку сиријским демократским снагама (СДФ) којима доминирају Курди.
Уз зоне деескалације које ступају на снагу, САД постепено смањује своје ућешће у сиријском сукобу. Али дубље разматрање ствари доводи до сасвим другачијих закључака.
Суспензија програма ЦИА-е је створила много буке ни око чега, ионако је то било неефикасно. Заправо, то не мења ништа јер је Пентагонов програм и даље на месту. САД не умањују своје учешће. Напротив, повећавају своје војно присуство у Сирији, а такође и у Ираку.
Турска агенција Анадолија је 17. јула објавила извештај са детаљима о локацији војних објеката и, у неким случајевима, о броју специјалних операција које се раде тамо. Наводи се да се два аеродрома и осам војних испостава у градовима Кобани, Манбиј и Румеилан, између осталог, користе за подршку Курдској демократској странци и њеном оружаном крилу, Јединици за заштиту Курда. У једној испостави у граду Аyн Исах у северној покрајини Рака, смештено је око 200 америчких војника и 75 француских специјалаца.
Оклопна возила из САД-а, укључујући МРАП, М-АТВ и оклопне булдожере, недавно су ојачали снаге на подручју Камишлија – града у североисточној Сирији на граници са Турском. Оклопни камиони чувари и амерички оклопни хамери су укључени у коалициону помоћ за СДФ, а према захтеву Министарства одбране за финансирање програма за обуку и опремање сиријских партнерских снага са фискалну 2018. годину, оклопни булдожери су такође укључени у помоћ како би “прегледали“ сиријске групе, извештава Милитари Тајмс.
Извор наводи да М-АТВ и МРАП нису део пакета који је одузет Сиријским демократским снагама. Као ни Заједничка оружана станица за даљнско управљање, нити CROW систем, који се на фотографијама које се шире медијима појављује монтиран на М-АТВ. Слике оклопних америчких борбених возила која улазе у Сирију изгледа да приказују то да САД повећава војно присуство у том региону уопште, а посебно у Сирији.
Прошлог месеца су амерички ракетни системи велике мобилности – ХИМАРС – премештени у базу ал Танф у југоисточном делу земљи – на један од три званична гранична прелаза између Сирије и Ирака. ХИМАРС је већ распоређен у северној Сирији.
Америчка, британска и јорданска војска, опремљена тенковима и хеликоптерима, наводно је позиционирана у дугом појасу широм граничних зона сиријских јужних провинција Дара’а и Суwаyда, од руралног подручја Тел Шахаб, на само неколико стотина метара од јорданске границе, до граничног прелаза ал Насиб и села Кирбет Авад. Њихово присуство је такође пријављено у близини Рамте, јорданског града, који се налази на северозападу ове арапске земље у близини сиријске границе. У том подручју нема ИД милитаната, тако да је мисија ових снага да држе подаље сиријску владу и про-иранске снаге.
Према извештају АП-а објављеном у марту, САД су до сада потрошиле више од 11,5 милијарди долара на своје интервенције у Сирији. Неколико стотина америчких снага за специјалне операције је послато у Сирију под изговором обучавања бораца Курдске милиције.
У ствари, америчко војно особље уопште не би требало да буде присустно на сиријском тлу. Резолуција о ратним овлашћењима из 1973. године омогућава председнику једнострано поступање у случају “националног ванредног стања насталног нападом на САД, њихове територије или имовину, или њихове оружане снаге.“ Сирија није напала САД. Америчко овлашћење за употребу војних снага (АУМФ) из 2001. године не даје овлашћење за улазак у Сирију, која није имала никакве везе са терористичким нападом 11. септембра. Сиријска влада може бити приказана као група лоших људи који раде погрешне ствари у својој земљи, али повеља УН-а забрањује употребу војне силе за одмазду или кажњавање.
Администрација врши притисак на Конгрес како би добили овлашћење за изградњу нових “привремених“ објеката у Ираку и Сирији. То је оно што говори њихова недавна политичка изјава. Председник жели да Конгрес прошири постојећа овлашћења која покривају само “поправку и обнављање“ објеката, да обухвате и “привремена постројења, места за снабдевање муницијом и области за монтажу које имају адекватне силе заштите.“
Генерал потпуковник Стивен Таунсенд, командант који трентно командује Комбинованом заједничком оперативном групом, каже да се сада очекује да се кампања прошири у долину реке Еуфрат након што су ирачке снаге повратиле Мосул. Генерал је признао да наставак присуства америчке војне силе у региону може укључивати успостављане привремених објеката, као што су они које је предложила администрације, али ће се углавном ослањати на већ постојеће базе. Мало по мало, ова птица прави гнездо у Сирији.
Премијер Хајдар ал Абади је у преговорима са Трамповом администрацијом о томе да се америчке трупе задрже у Ираку након што се заврши борба против ИД терориста у тој земљи. Чини се да се странке слажу да је потребно дугорочно присуство америчке војске. Америчка војска има око 7.000 војника у Ираку.
Као што се може видети, постоји више знакова да САД повећавају ратне припреме у региону. Једна од мисија је да се припреме за могући сукоб са Ираном. Друга је јачање преговарачке позиције у разговорима о деескалационим зонама у Сирији и разговорима о управљању кризама у Женеви. Сваки сценарио може запалити искру како би се запалила ватра.
Русија и САД би могле оставити по страни све разлике и покренути билатералне поврљиве разговоре о Сирији. Отворен, искрен разговор заштићен од било каквих цурења до медија би могао помоћи да се спречи најгори сценарио.
Москва би могла да делује као посредник између Астана групе и коалиције коју предводи САД. Заједнички усаглашени предлози би онда могли бити достављени другим релевантним актерима на дискусију и одобрење.
Међутим, одбијање повратка руских дипломатских савеза показује да САД нису спремне за дијалог. Изгледа да Вашингтон више воли да балансира на ивици рата у региону како би повећао свој утицај и како би се ситуација одвијала онако како они желе.
ОВДЕ погледајте специјална обука курдских бораца у Сирији.
Извор: webtribune.rs
