Али, победа у тим биткама није довела до слома исламистичких милитаната већ до њиховог пресељења. Ниједна битка заправо није вођена "до краја", до потпуне капитулације - у готово свим случајевима милитанти би, када би схватили да им не гине тешки пораз, прихватили преговоре око изласка из зоне сукоба.
Дакле, иако су ово све де-факто победе сиријске војске, битке су се често завршавале на начин да исход одговара победничкој и пораженој страни. Властима је од изузетног значаја био повратак контроле над великим градовима - та контрола служи им као директна потврда легитимитета њихове владавине. Наиме, један од кључних планова од почетка рата у Сирији био је лишити Асада легитимитета, прогласити га неважећим, упирући прстом у градове изнад којих се вијоре разне варијације црних застава и сиријске тробојнице из периода француске колонијалне контроле.
Другим речима, контрола над великим градовима била је за Дамаск важна, а трофеј те кампање био је највећи сиријски град, Алепо, у којем је битка потрајала готово 4 године.
Али, и у случају Алепа, и Хомса, и бројних других градова, па чак и сада на либанонско-сиријској граници, видимо како битке завршавају не предајом супарничке војске и узимањем ратних заробљеника већ доласком великог броја аутобуса који их затим, разоружане или не (како где), одводе на њима "сигурне територије", односно просторе који се и даље налазе под њиховом контролом.
То значи да сиријска војска ослобађа градове и насеља, али у исто време долази до концентрације милитаната на неком другом месту - тамо нису поражени, тамо заправо само "одмарају" и припремају се за идући бој.
Наравно, могло би се дискутовати колико уопште губитак људства утиче на милитанте пошто они имају готово непресушне кадрове у земљама широм света.
Где сви ти поражени милитанти одлазе? Мало по мало дефинисала се главна локација њихове нове концентрације - сиријска северозападна провинција Идлиб.
Реч је о провинцији која се граничи с Турском. Главни град провинције такође се зове Идлиб, а провинција је подељена на пет зона: Арихах, Харем, Идлиб, Јиср асх-Схугур и Ма'аррат ал-Нуман.
У провинцији Идлиб је према попису становништва 2011. живело око 1,5 милиона људи и готово сви су муслимани сунити уз присутност хришћанске мањине. Данас се провинција Идлиб готово у потпуности налази у рукама милитаната, а њихова концентрација се тамо - због пораза на другим местима - повећава из дана у дан. У складу с трендом који постоји од почетка рата у Сирији, на снази је и стална радикализација тако да данас све већу контролу овде има Ал-Каида, односно њихов сиријски огранак, Ал-Нусра Фронт.
На простору Идлиба задњих недеља долази до међусобних сукоба милитаната, јер Ал-Каида све више и више подређује територију себи.
Али, што се тиче сукоба са сиријском војском, Идлиб мирује и чека, али тешко да ће остати такав, штавише, све упућује на то да ће се управо у Идлибу водити задња битка сиријског рата, задња и најтежа јер за милитанте више неће бити места где могу бежати - осим према Турској, али тешко да ће Анкара отворити широм врата за Ал-Нусра Фронт, можда ће их подупирати, али пустити их у земљу неће...
Један од истакнутих сиријских војних аналитичара, генерал Мухамед Абас, рекао је како провинцији Идлиб прети ескалација која неће представљати претњу само Сирији "већ и целом свету".
Абас истиче како сиријска војска намерава кренути на Идлиб чим ослободи град Арсал и подигне опсаду града Деир-ез-Зор на истоку земље.
Други сиријски генерал, Мувафак Јума, истиче како већина милитаната у Идлибу није из Сирије те како стога неће бити предаје - "Могу се или борити или побјећи, нема друге опције за њих".
Сиријски генерали су уверени како ће битка за провинцију Идлиб почети ускоро, чим реше друге приоритете. Али, хоће ли заиста бити тако? Зависи и од политике, али од политике која је већа од Дамаска. Наиме, јуче и данас (8. и 9. августа) у Техерану се састају представници Русије, Ирана и Турске како би разговарали о ситуацији у Сирији, а нарочито о јачању тзв. де-ескалацијских зона.
Подсетимо, де-ескалацијске зоне у Сирији договориле су Русија, Турска и Иран, а касније и Русија и САД. Циљ је успостава великих простора на којима се не би више водили сукоби. На неки начин ситуација би тамо била замрзнута, а припадници поменутих земаља надзирали би ситуацију - руска војна полиција већ је стигла на неке од локација.
Три су кључне такве зоне - југ Сирије, Источна Гута (заправо предграђе Дамаска) и простор северно од Хомса - односно Идлиб.
Руски министар спољних послова, Сергеј Лавров, истакао је јуче: "Тренутно се ради на томе да се успостави већа, а можда и компликованија, зона на простору провинције Идлиб".
Другим риечима, сиријска војска је спремна на ослобођење земље, али питање је хоће ли више инстанце моћи дати јој зелено светло за такву операцију. Наиме, слом милитаната у Идлибу био би стваран чин победе у сиријском рату. С друге стране ако Идлиб остане као што је сада, ако се дозволи да остане и да се развија као инкубатор Ал-Каиде, онда је сиријски генерал Абас итекако у праву - Идлиб неће бити претња само за Сирију, већ и за цели свет.
Терористи су тренутно заокупљени ратовањем, али ако им се дозволи мирно постојање на простору Идлиба онда ће управо то бити место где ће се осмишљавати нови велики глобални терористички напади. Запад, нарочито Еуропа, морали би бити свесни те опасности.
Препуштање Идлиба тзв. умереним снагама, ако их још има, могло би се извести с циљем привођења рата крају, а мирна реинтеграција може се десити у наредним годинама. Али, ако су тачни извештаји да Ал-Каида преузима доминацију у Идлибу, а то сугерише чак и америчка страна, онда је јасно да постоји само један разуман сценаријо - Идлиб мора пасти. Пад Сукне означио је ново поглавље у Сиријском рату. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Advance
