Много тога се променило од тада. Русија је озбиљно ојачала своју позицију на Блиском истоку, док Американци и даље траже најјефтинији модус опстанка у условима геополитичке дефанзиве која је обележила крај другог Обаминог мандата, а чини се да се ни његов наследник у Овалном кабинету није ништа боље снашао.
Док Русија постаје господар ситуације на Блиском истоку, Америка наставља да игра на једину могућу карту која јој је преостала у рукама - отвара нова кризна жаришта у азијско-пацифичком региону. У америчкој тактици изазивања криза, ИД, чини се, игра значајну улогу.
Индикативно је да се после пораза ИД у Сирији ова терористичка организација појављује у другим регионима света.
На Филипинима, на пример, још почетком прошле године, неколико исламистичких група на јужном филипинском острву Минданао заклело се на верност терористима, а у мају ове године почеле су велики напад на град Марави.
У Мјанмару је такође почео крвави конфликт између муслимана и будиста. Несклони теоријама завере, ипак, морамо да приметимо да су нови конфликти избили на Филипинима, чији председник Родриго Дутерте гаји изразито антиамерички став и приближава своју земљу Кини и Русији, док је Мјанмар од велике важности за кинеске националне интересе.
Америка зато авионима, под плаштом летова ка Јужној Кореји, пребацује људство, опрему и технику ИД у азијско-пацифички регион, који игра веома важну улогу за САД, посебно због близине Јужног кинеског мора, преко којег се одвија скоро 70 одсто трговине морем у свету.
Подсетимо историја сарадње САД и исламских фундаменталиста датира од давних дана, још од авганистанског рата, када су коришћени као средство борбе против Совјетског Савеза.
Играјући на карту "ширења пожара" Америка верује да ће тако ослабити темпо дејстава руске армије на територији Сирије, што би у многоме помогло Курдима, преко којих американци желе да утичу на послератну комбинаторику на Блиском истоку.
Иначе, Сиријске демократске снаге (СДФ), које представљају мешавину курдске милиције, ратника из многих арапских земаља и сиријаца који нису лојални Влади у Дамаску, а које су под покровитељством САД-а, покренуле су своју дугоочекивану офанзиву ка Деир ез-Зору прошлог викенда, усмеравајући своје снаге ка селима на северу, у близини границе у провинцији Ал Хасака.
Уз поменуту подршку америчких ваздушних удара, СДФ је успела да наметне потпуну контролу над селима Џабал аз-Зираб, Бир Думаини, Хуџаиф аз Зараб и Тал Аљехев, чиме су своје јединице довели на 25 километара од северних врата Деир Ез Зора.
Идеја америчких стратега је да потисну Сиријску арапску армију (САА) са десне обала Еуфрата, чиме би осигурали продор ка Албукамалу, јер је овај град најважнији гранични прелаз ка ирачкој провинцији Ал-Анбар, чиме би, хипотетички, био ојачан утицај на дешавања на северу Ирака у ком се, игром случаја или не, налазе велика нафтна поља.
Последње вести са терена говоре да је СДФ успео да заузме индустријску зону у Деир ез-Зору која се налази на само 15 км од центра, али изгледи да би могли наставити даље су мали. Посебно треба имати у виду да Сиријска арапска армија лојална Башару ал Асаду има много већу војну силу на терену, која укључује и амфибије за искрцавање на обале Еуфрата.
Свесни игре коју игра Америка, Русија је извела низ борбених летова долином тока реке Еуфрат, јавио је јутрос АФП.
Борбе око Деир ез-Зора још увек трају, али је евидентно да легитимне сиријске снаге муњевито напредују на терену и да имају пуну ваздушну подршку Русије. Мало је вероватно да би амерички протагонисти у овој ратној драми оличени у СДФ могли заузети толико жељени Албукамал и осигурати својим западним менторима стабилнију преговарачку позицију у решавању даље ситуације на северу Ирака и у средњем току реке Еуфрат.
Иако су многи стручњаци већ у старту отписали могућност опстанка Асада и победе регуларне сиријске армије, чини се да Дамаск све сигурније корача ка коначној победи у овом дугом и исцрпљујућем рату. У таквим условима треба поставити сасвим ново питање - ко ће тек сада успети да сруши Асада који свом народу доноси слободу и победу над вишеструко јачим и бројнијим непријатељем?
Роберт Форд, бивши амерички амбасадор у Дамаску, за којег се сматра да је одиграо кључну улогу у изазивању кризе у Сирији током 2011. и 2012. године, нагласио је да је „Влада Башара ал Асада војно победила у овом рату“, додајући да „не види како сиријска опозиција може да га примора на драматичне уступке током мировних преговора“.
С друге стране, иако су САД успоставиле велики број војних утврђења у курдским деловима на северу Сирије, указујући на намеру да продуже свој боравак у Сирији, брзина којом сиријске снаге враћају изгубљене територије и чињеница да су се регионалне силе – Турска и Иран – удружиле да спрече успостављање Курдистана, чине да амерички планови све више делују као маштарије.
У реалности САД очигледно немају довољно ресурса на терену да одрже своју позицију или утичу на коначни исход. С обзиром да директна војна интервенција не долази у обзир, пред њима је готово немогући задатак повезивања нових „побуњеничких снага“, које би биле способне да се супротставе заједничким снагама сиријске војске и проиранској милицији (укључујући Хезболах) у јужним и источним деловима Сирије. Курди нападнути са свих страна код Диер Ез Зора. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Медији
