Пише: Ведрана Рудан "Отворено писмо само мојој деци:
Драги моји!
Није пристојно овако разговарати с вама, требали бисмо сести негде, у неки забачени кафић, у време кад тамо нема никога, па попричати на миру. Али... Ви сте зрели људи, презрели чак, ваши су дани испуњени обавезама, а ја сигурно нисам особа због које ћете оставити све и саслушати ме. Уосталом, ту сте у праву, шта бих ја то вама ново могла рећи? Милион смо пута разговарали, ја увек говорим једно, ви друго. Нема кафића, ма колико забачен био, који би то могао променити.
Зашто ово пишем баш сад и баш данас? Шта се догодило? Шта је био окидач? Можда сам у криву, чини ми се да окидача није било. То што ми се данас догодило прије бих назвала просвјетљењем. Грозним, језивим, одвратним, по мене једва подношљивим, али ипак, просвјетљењем. Схватила сам да вас, децо моја, више не волим. Да, требала бих бити јасна и рећи што то, у мом случају, значи "волети децу."
Волела сам вас на начин да сам за сваки ваш чин, ма колико био неприхватљив, налазила алиби. Морам бити јаснија због других који ће ово читати. Ви нисте проблематична деца. Далеко од тога. Све оно што децу чини "нормалном" или чак "идеалном" ви имате. Не крадете, не пушите, не пијете, не дрогирате се, не курвате се, завршили сте неколико факултета, радите...Па ипак...
Ја се осећам издано. Зато јер немате стрпљења за моје ставове који не држе увек воду. Знам да не може бити по мом и знам да сте и ви већ стари и јасно ми је да сам често у криву, али зашто нисте милостивији? У име оних дана када бисте цркнули да ја нисам о вама бринула, у име оних дана кад вам је било тешко, а ја сам вам помагала, у име ових дана када ме зовете увек кад вам требам. У таквим тренуцима не смем постављати сувишна питања него само брзо деловати. Ви немате времена. Морам само рећи да или не. Кад кажем "не" то се "не" не коментарише, али се памти.
Кад мени нешто треба, срећом по мене, не треба ми често, онда се од мене тражи да своје потребе најавим на време да би могле бити уврштене у ваш напети распоред. Недавно ми је пало на памет, звучи ли то грозно, да бих радије умрла него у тешким тренуцима од вас тражила помоћ. Заиста, кунем се, радије бих цркла. Крепала. Сама сам се са собом договорила, ако икад дође до тога да више не будем могла о себи бринути све ћу продати што имам и платити људе да ме возе доктору или да ми уваљују супу у уста. Заиста не бих имала живаца гледати у вас док ми говорите да бих морала гутати брже и пазити да ми се супа не цеди низ браду.
Једном ми је једно до вас двоје рекло да ја своју "потребу за контролом" зовем "љубављу". Питам ја вас, и једно и друго, што је, по вама, "љубав"? Жао ми је што вас то никад нисам питала и жао ми је што вам никад нисам успела објаснити да све оно што сам за вас у животу учинила нисам зато јер само "морала" него зато јер сам вас волела. Сад знам да ко воли, а сви, кад воле воле безусловно и због тога на криви начин, да ми је знати како волети на прави начин, греше.
У једном тренутку, који је то био тренутак, требала сам вас пустити низ воду. Не решавати ваше проблеме, не вам давати савете кад ме за њих нисте молили, не вам давати лову кад сте тражили. Пустити вас на миру, пустити вас да живите слободно, да дишете пуним плућима, да одрастете, да престанете бити деца, а постанете људи. Пропустила сам тај тренутак. Нисам га препознала. Ето, све до данас ја сам мислила да имам децу. Данас ми је синуло, зашто данас никад нећу сазнати, да ви више нисте моја деца иако ћете формално то бити, ако ме се не одрекнете, ха,ха.
Верујем, згрожени сте овим писмом, али и ја сам толико пута била згрожена вашим поступцима па сам преживела. Преживећете и ви ово, а имаћете и доказ да имате мајку која је патетична особа опседнута великим речима и потребом да на себе скрене пажњу и потребом да буде жртва и потребом да саму себе жали јер има превише времена, јер је прездрава, њој је досадно, зато се опседа непотребним анализама односа који је нормалан.
Можда јест нормалан, али мени је неподношљив. Можда јесам једина на свијету која се осећа изданом, али ту не могу помоћи. Како било, данас је за мене, децо моја, велики дан. Разводимо се. Пукла сам. И најзад се, након ко зна колико година, осећам добро. Жалосна и слободна." Зашто се Шешељ разбеснео на твитераше погледајте ОВДЕ. Извор: Rudan.info
