Пише: Мирослав Лазански Државе чланице НАТО-а осудиле су, пре неколико дана, споразум УН о забрани атомског оружја, иначе први такав споразум у историји УН, тврдњом да је тај споразум „нереалан”. Ради се о споразуму из јула ове године, који је подржало 120 држава чланица УН, док су против биле све земље које тренутно имају атомско оружје.
Њих укупно девет одбило је да учествује у обликовању тог споразума, док су Француска, Велика Британија и САД одмах рекле да немају намеру да га се придржавају. Уз појачану ратну реторику између Вашингтона и Пјонгјанга управо око нуклеарног оружја, могли бисмо да се запитамо ко је овде лицемеран, а ко није? Је ли атомско оружје једнима дозвољено, а другима није? Зашто и на темељу чега?
Чињеница јесте да су САД још пре 15 година снизиле свој нуклеарни праг, односно у „Прегледу нуклеарне доктрине” из 2002. године Пентагон наводи да постоји потреба за новим нуклеарним наоружањем које би могло да има слабију јачину нуклеарног пуњења и мању снагу радијације.
Оружје пројектовано за уништавање подземних војних објеката у Ирану и Северној Кореји? Још тада се могло поставити питање о суштински новој дебати о нуклеарном наоружању: више није реч о количини атомског и хидрогенског оружја, већ се ради о фундаменталном питању околности у којима би оно могло да се употреби. Односно је ли сврха нуклеарног оружја одвраћање атомског напада на САД, или на Русију или на Кину, или треба развијати атомско оружје да би се водили ратови, укључујући и сукобе с онима који немају нуклеарно оружје?
Заправо, ако војни планери размишљају о нуклеарној опцији кад год се суоче с изненађујућим војним развојем догађаја, онда се губи разлика између нуклеарног и конвенционалног оружја.
Изгледало је да се завршетком хладног рата губи потреба за атомским оружјем. Заговорници контроле наоружања захтевали су радикалне резове у америчком и руском нуклеарном арсеналу као и да ракете с атомским бојевим главама више не буду у стању бојеве готовости, док су заговорници тврде струје инсистирали да још постоји потреба за нуклеарним оружјем. Русија и САД су онда смањиле број својих атомских бојевих глава, али је проблем настао једностраним изласком САД из споразума о антибалистичкој одбрани, АБМ, из 1972. године, као и изградњом америчког антиракетног штита у Пољској и Румунији.
Администрација председника Буша је још 2002. године сматрала да је међународни режим споразума о контроли атомског наоружања ирелевантан. Наиме, у „Прегледу нуклеарне доктрине” каже се да „овај стари процес контроле није компатибилан са флексибилношћу коју планирају и захтевају оружане снаге САД”. Јер осим изласка из споразума о АБМ, САД су занемариле побољшања Конвенције о биолошком оружју, а одбиле су и наставак формалног процеса смањивања стратешког нуклеарног оружја.
Сада је тој листи одустајања и одбијања додата и одлука НАТО против споразума УН о забрани атомског оружја. Зашто је онда Ким Џон Ун у Пјонгјангу крив за све? Јер човек хоће само да има оно што има и господин Трамп.
Дакле, када погледамо хронологију догађања у вези са споразумом на плану атомског оружја, онда је прилично јасно да је пракса америчке администрације уназад 25 година довела до проширења ексклузивног клуба поседника нуклеарног оружја. И то не тврдим ја, већ бивши амерички министар одбране Роберт Макнамара у тексту за „Интернешенел хералд трибјун” од 14. марта 2002.
Током хладног рата, мир је чувала доктрина „загарантованог узајамног уништења”, што је значило да свака страна има снаге и услове неопходне да се сачува способност разорног другог нуклеарног удара, чиме се противник одвраћа од првог атомског удара и уопште од нуклеарног рата. Повлачењем из споразума о АБМ америчка администрација је унилатерално прогласила застарелом доктрину „загарантованог узајамног уништења” и прихватила доктрину „унилатерално загарантованог уништења”. Односно Русија је сада мета америчких нападачких нуклеарних снага првог удара.
У можда најразумнијем захтеву у историји међународних односа 162 државе света, које не располажу атомским оружјем, у априлу 1995, у вези с једном резолуцијом СБ УН, затражиле су, у замену за своје трајно обавезивање да никада неће набавити нуклеарно оружје, да пет држава које располажу атомским оружјем обећају да их таквим оружјем никада неће напасти. Истина, САД, Велика Британија, Русија, Француска и Кина су 1995. потврдиле споразум из 1978. о неширењу атомског оружја, споразум потписан на 25 година, и поновиле да неће користити атомско оружје против оних држава које га немају.
Нова нуклеарна доктрина САД и најновије противљење НАТО-а споразуму УН о забрани атомског оружја директно је рушење споразума о неширењу нуклеарног оружја из 1978. Треба бити лицемер и не присетити се укупне хронологије атомских споразума. Бивши министар одбране Индије Џорџ Фернандез лепо је рекао: „Пре него што неко упути изазов САД најпре мора да набави атомско оружје”... Погледајте ОВДЕ која тачка сусрета Русије и Америке може да промени свет. Извор: Политика
