Ниједан догађај из новије историје не повезује се толико са распадом СФРЈ као Осма седница ЦК Савеза комуниста Србије (23. и 24. септембра 1987), на којој је, на теми Косова, дошло до обрачуна и коначног разлаза између Слободана Милошевића и његовог ментора Ивана Стамболића. Мада влада мишљење да је тадашња заједничка држава већ у то време била на климавим ногама, овај догађај узима се као граница после које даље функционисање Југославије није било могуће.

Али, да би се разумеле околности у којима се Осма седница одржавала, вратићемо се у април 1987, када је Слободан Милошевић, услед нараслих напетости на КиМ, уместо да смири страсти, изговорио ону своју чувену реченицу: "Нико не сме да вас бије". Њу су касније српски медији бесомучно понављали и обезбедили му статус заштитника српског националног интереса. То ће пет месеци касније делимично одредити и исход гласања на Осмој седници.

Милошевићева политика се заснивала се на брзом решавању тог косовског питања, док је сасвим другачији приступ заступао Стамболић, који се залагао за такозвано мекано разрешење проблема КиМ, у који би се укључиле и остале републике тадашње СФРЈ.

Повод за обрачун на Осмој седници била је изјава председника Савеза комуниста Београда Драгише Павловића.

- Ситуација на Косову, која се не побољшава жељеном и обећаном брзином, ствара опасну атмосферу где свака реч изговорена против српског национализма је схваћена као национализам. Страствене речи могу донети само ватру - изјавио је Павловић на конференцији за новинаре.

Његова изјава протумачена као критика политике Милошевића, а међу реткима који су га подржавали био је Иван Стамболић. На Осмој седници Павловић је разрешен, а Стамболић поражен и "склоњен" четири месеца касније.

Од тада креће велики политички узлет Слободана Милошевића, који је захваљујући наступу на Косовом пољу придобио подршку ширих народних маса. Сви знамо шта се после дешавало.

Да није било Осме седнице...

Тридесет година касније тешко је претпоставити шта би се догодило да је исход гласања на Осмој седници био другачији. Већина учесника тог догађаја и историчара држи се става да би се Југославија и без тога распала, поједини да разлаз не би био тако крвав, а неки чак иду даље, па тврде да би се осим република и Косова, отцепила и Војводина.

Историчар Предраг Марковић, сада функционер СПС-а, наводи да се, када је у питању распад Југославије, одговорност не може сваљивати само на Милошевића.

- Искуства после 2000. године показала су да никаква српска политика не може да придобије Албанце или антисрпске Црногорце. Да је само Милошевић био проблем, Албанци би га збацили без капи крви, на првим изборима. У Македонији је избио сукоб без икакве његове улоге. Сваљивати одговорност само на Милошевића за растурање бивше СФРЈ доводи до апсурдног закључка да су Туђман, Кучан, Изетбеговић и Ругова бранили Југославију - наводи Марковић.

Да су кулисе распада заједничке државе постављене 1974. (донет Устав који је дао велике надлжености покрајинама - прим.аут) и 1981. (масовни протести Албанаца прим. аут) сматра историчар Чедомир Антић. Он наводи да је сцена довршена низом погрешних одлука југословенске комунистичке олигархије на пољу политике и економије, донесених и спроведених у првој половини осамдесетих година.

- На Осмој седници СК је добио ново вођство, али не и политику, програм или идеологију које би дугорочно утицале на Србију или СФРЈ. Победа Милошевићевог крила била је природна последица историјског односа југословенског комунизма према Србима и посебно Србији. Немогуће је седамдесет година вршити негативну селекцију, односити се четири деценије лоше према читавом једном народу као према историјској реакцији и хегемону, а онда очекивати да ће на власт доћи умерена и реформска опција - каже за "Блиц" Антић.

Он наводи да је Милошевићев режим привремено прихватио националистичку политику, али он никада, после промена које је наметнуо 1989, није био мотор ни кризе ни рата. Како каже, борио се за опстанак на власти и очување постојећег стања.

- Стамболићев режим, да је којим случају опстао, имао би тешкоће да води било какву активну политику у време распада зато што би имао непријатеље како у опозицији, тако и међу републичким и савезним (армијским) "конзервативцима". Срби који живе изван Србије били обесправљени, а вероватно би део био и протеран. Тешки сукоб у другим републикама можда би био делимично избегнут али би зато био премештен у Србију - додаје Антић и тврди да би се и без Милошевића десио распад Југославије, као што је то било у Чехословачкој и СССР-у.

Историчарка, чланица Председништва Србије и учесница Осме седнице Љубинка Трговчевић сматра да је распад СФРЈ био неминован, чак и да је струја Ивана Стамболића победила.

- Дезинтеграциони процеси већ су отишли предалеко, али то би био договорни разлаз. Убеђена сам да Стамболић не би дозволио да дође до рата, макар се одвојили и Косово и Војводина - навела је Трговчевићева за НИН.

Њено мишљење делимично дели и Радош Смиљковић, један од функционера СКС, који је на Осмој седници подржао Милошевића.

- Да се није десила Осма седница Србија би изгубила и Војводину. И да није било Милошевића атмофера у друштву избацила би неког другог, а све би се исто завршило - навео је Смиљковић.

Власи: Југославија није имала шансе

Неки учесници седнице тврде да је Иван Стамболић постигао договор са косовским Албанцима о уставним променама, али Азем Власи, бивши председник косовског комитета комуниста, то негира. Он је за НИН изјавио да никада не би пристали на промене Устава из 1974. године, као и да је разлаз био неминован.

- Падом једнопартијског система и одласком Савеза комуниста са политичке сцене, Југославија није имала шансе да опстане. Али, разлаз би се десио мирним путем, договором као што је био случај са Чехословачком, па и Совјетским Савезом. Не би било толико страдања и жртава - рекао је Власи и додао да је директни кривац за такав распад Југославије био Милошевић.

- Уверен сам да се са Стамболићем на власти у Србији такав начин распада Југославије не би десио. Али, свеједно, Југославија не би опстала, али би међу новоформираним државама остале снажне везе и сарадња.

Одговор на питање шта би било да је било, сасвим сигурно нико не може прецизно да да, као ни да ли би СФРЈ опстала да је почетком 80-их прихватила незваничну понуду и ушла у тадашњу Европску заједницу. Да ли би данас били европска сила?

Занимљиво је да је Слободан Милошевић свој политички пад доживео на исти дан када је на Осмој седници победио Ивана Стамболића. Он је, наиме, 24. септембра 2000. изгубио председничке изборе од Војислава Коштунице, кандидата ДОС-а.

Неколико сати по затварању бирачких места Цесидд је саопштио да Коштуница убедљиво води против Милошевића, а тај резултат је потврдио и ДОС, као и изборни штабови СРС-а и СПО-а.

Тада надлежна државна комисија - СИК тек два дана касније објавила је резултате по којима је Коштуница имао највише гласова, али не више 50 одсто, колико је било потребно за победу у првом кругу.

Опозиција званичне резултате није прихватила и оптужила је власт за изборну крађу. Тада креће генерални штрајк широм Србије и протести, који су кулминирали 5. октобра у Београду, када се окупило неколико стотина хиљада грађана и заузело Скупштину Југославије (зграда данашње Скупштине Србије)

Слободан Милошевић признао је пораз дан касније, 6. октобра, на националној телевизији.

Иван Стамболић отет је и убијен 25. августа 2000, а правоснажном пресудом је утврђено да је то учињено по налогу Слободана Милошевића. Погледајте ОВДЕ шта је Дачић рекао о Милошевићу. Извор: Блиц